Estetika svesti zabludelog naroda

Jugoslovenska umetnost ima značajnu tradiciju tzv. angažovanog stvaralaštva. Tako je među prvima ostalo zabeležen provokativni umetnički i politički nastup Mirka Kujačića 1932. godine koji je uz svoje radove na zid Umetničkog paviljona na Kalemegdanu zakucao i jednu radničku cokulu uokvirenu pravim slikarskim ramom. Smisao se nalazio u vređanja blaziranog ukusa građanske klase, ali je sadržao i jasnu idejnu poruku sa otvorenim levičarskim kriticizmom.

U posleratnom periodu dogmatizam socijalističkog realizma bio je ideološki izrazito zahtevan prema umetničkom stvaralaštvu, ali ne u kritičkom već apologetskom maniru. Poslednjih decenija poznog modernizma srpske umetnosti javnost se povremeno suočavala sa političi provokativnim stvaralaštvom poput famoznog Crnog talasa ili Slikarstva prizora Miće Popovića. Ovakvi slučajevi u našoj kulturi nastajali su u specifičnim, ideološki kritičnim i politički nestabilnim vremenima.

Najzad, bilo je većih ili manje otvorenih političkih ekspresija u likovnoj umetnosti devedesetih godina. No, to su bile tek sporadične pojave nekoliko senzibilnijih autora bez većeg uticaja na javnost i bez dovoljnog odjeka u stručnim krugovima. Te fenomene registrovala je knjiga Art in Jugoslavija 1992-1995 koju je objavio Centar za savremenu umetnost jugoslovenskog Fonda za otvoreno društvo.

Ovde ćemo ukazati na jednu radikalnu umetničku pojavu koja je u poslednje vreme najdirektnije i najotvorenije identifikovala politički i idejni milje koji dominira i koji najfatalnije određuje sudbinu kulture i umetnosti, dakako uz sve ostale oblasti društvenog i ekonomskog života, koji pod očiglednom prinudom vodimo.

U Beogradu od 1993. godine deluje umetnička grupa Magnet osnovana u Književnoj akademiji “Tradicija avangarde” pod pokroviteljstvom Soroseve fondacije čije jezgro čine Miroslav Nune Popović, Jelena Marjanov i Ivan Pravdić. Već prvi javni nastup 29. aprila 1996. godine pokazao je smer njihovog delovanja. Taj početak serije javnih radova pod opštom odrednicom street-art (ulična umetnost) označio je visoki stepen Magnetovog provokativnog angažmana koji istovremeno ukazuje i na jedan izrazito složeni umetnički sadržaj sačinjen od ideoloških, etičkih i estetičkih komponenti nezabeleženih u našoj novijoj vizuelnoj produkciji.

U pozivu građanima da se priključe izvođenju njihovog prvog uličnog hepeninga pod nazivom FaluSerbia naveli su da će to biti: jedinstvena prilika da osete, pomiluju, poljube stvaralačke moći Srbije. Simbol te stvaralačke moći Srbije bio je falus od osamdeset santimetara na kome je zakačena fotografija tadašnjeg republičkog predsednika. Ova protestna akcija je u toku izvođenja prekinuta drugom, policijskom kontraakcijom u kojoj su uhapšeni članovi grupe. Projekat ovog ulično-pozorišnog performansa bio je zapravo prva manifestacija žestokog otpora mladih stvaralaca prema zatečenom kulturnom i umetničkom stanju jednog društva lišenog ikakve pozitivnije idejnosti.

Potom je usledila serija od četiri street-art akcije izvedenih pred našim vodećim institucijama iz različitih oblasti. Poslednja Tajna večera priređena je 13. maja 1996. uz zidove SANU: Kroz državne umetničke institucije i umetnučka udruženja, biološki i stvaralački istrošeni kulturni mediokriterti sprečavaju da novi ljudi ostvare veći uticaj na društvo: državu i planetu. Kola za spasavanje su stigla. Mi ih vozimo. Magnet – stoji u proglasu koji grupa redovno objavljuje. Za postavljenom trpezom učesnici su u tišini jeli pogaču i ispijali vino. U svim strukturama ovog društva, sve se dogovaralo i planiralo na nekakvim tajnim večerama, a njihov ishod je poznat. Hteo sam, kaže Popović – prim. J.D., da mi, kao umetnici, napravimo tu dugoočekivanu poslednju tajnu večeru i da konačno krenemo u stvaranje boljeg i pravednijeg društva – što nedvosmisleno ukazuje na njihove progresivne, dakle u osnovi one ideje koje su karakteristične za levičarske (umetničke i društvene) pokrete. Mesto održavanja ovog street-arta ukazalo je gde se zapravo institucionalno inauguriše zvanična kultura i umetnost, a naravno i sve ostale vrednosti iz drugih oblasti socijalnog života nacije. Ispred RTS-a Magnet je 27. maja tačno u 19:30 razbio jedan televizor iskazujući revolt zbog opšteg uverenja u pogubnu propagandnu funkciju koju državna televizija vrši. Performans je nazvan Otkrovenje ukazavši na neophodnost okončavanja informativno-obmanjivačke službe masmedija. Ovaj protest protiv izrazite info-manije još jednom je locirao glavnog sejača propagandnog otrova i raspirivača mržnje svih vrsta: od etničke i političke do estetičke i umetničke. Isterivanje đavola izvedeno je 10. juna ispred Narodne biblioteke Srbije: Performansom “Isterivanje đavola” zauvek se oslobađamo opsednutosti Ivom Andrićem (opseo Miroslava Nuneta Popovića), Desankom Maksimović (opsela Jelenu Marjanov) i Milošem Crnjanskim (opseo Ivana Pravdića) – stoji poput autobiografske ispovesti u njihovom letku. Kao specijalna donacija Narodnoj banci Jugoslavije koju je grupa Magnet učinila 24.juna, izvedena je akcija Zlatna poluga. Duhovnu podlogu dinaru tešku 40 kilograma i u iznosu od 15.000 USD simbolički su učinili ne bi li nacionalna valuta večno ostala stabilna.

Nakon jednogodišnje pauze Magnet je nastavio aktivnost 16. juna 1997. godine sa projektom Rekvijem za Srbiju. Akcija je održana na danas sigurno najneuralgičnijem mestu – u Pionirskom parku pred kancelarijom Predsednika Srbije. Uz zaklanu svinju na kojoj je pisalo Srbija namera je bila da se Slobodanu Miloševiću preda i sledeća poruka: Gospodine predsedniče Miloševiću, Zaklali ste Srbiju i sve u njoj: život, umetnost, nauku, kulturu, privredu, ekonomiju, školstvo… pravdu i poštenje. Ništa nije ostalo. Poklanjam vam ovu zaklanu svinju duboko uveren da na taj način jasno predstavljam svoje gore navedeno mišljenje o konkretnoj posledici vaše vladavine Srbijom. To je moj rekvijem za Srbiju… Ovaj svojevrsni umetnički krik naznačio je da smo se našli na samom dnu jedne višegodišnje agonije. Naravno da je ova izuzetno otvorena i oštra provokacija morala ponovo da izazove reakciju policije koja je još jednom uhapsila Nuneta Popovića. Težina i smisao te umetničke i političke akcije dobili su potvrdu i od nevladinih organizacija koje su, za razliku od prošlogodišnjeg hapšenja članova grupe, ovog puta reagovale.

Odmah zatim, 25. juna izvedena je akcija 88 jaja za novu opozicionu vlast kada su članovi Magneta jajima gađali Skupštinu grada. Kao i uvek dosad uz akciju je urađen i kraći proglas: Lažni spasitelji i dosadni trbuhozborci pokušavaju da ožive zaklanu i ucrvljalu lešinu države – umesto da stvaraju novo društvo. Da li je to još jedan od uzroka nazirućeg građanskog rata u Srbiji? Koljačevim saučesnicima MAGNET vraća njihovih 88 mućaka za 88 uzaludnih dana “žute revolucije”. Osim što ne znaju baš ništa, oni ne znaju ni ko zna. Na ovom mestu je načinjen značajan obrat od entuzijazma prema skepticizmu, od blagonaklonosti prema sumnji – sa najavom nekih budućih dalekosežnih posledica. Taj drugi rad u svojevrsnom triptihu pokazao je puni smisao političkog angažovanja grupe Magnet, danas svakako bez presedana u jugoslovenskoj savremenoj umetnosti. Pri tome, očigledno je da Magnet u suštini ne pravi ustupke kada su u pitanju osnovne slobode i prava – od političkih i individualnih do umetničkih. Sudbina njihovih projekata i njihova lična, najpre po vođu grupe Nuneta Popovića, belodano je pokazala da je represija režima ostala sasvim sačuvana bez obzira na spoljašnju kozmetičku prepravku, te da je sa druge strane, a to je paradoks na koji oni ukazuju, ostala sačuvana i opresivnost novih vlasti u samoj kulturnoj politici. Utvrđivanje ove činjenice otkriva i jedan realni problem koji se isprečio pred današnje umetnike. Instrumentalizacija stvaralaštva od strane nove gradske vlasti pokazuje se jednakoznačajnom i poraznom u istom smisli u kojem smo imali prilike da se, nažalost, uveravamo u proteklom, po svim pokazateljima izrazito nepovoljom periodu. Na fenomenu Magneta identifikuje se zapravo isti odnos institucionalne kulturne politike bez obzira ko je definiše i sa kakvim ciljem se ona kreira: i republička (socijalisti) i gradska (Zajedno) kulturna vlast praktično se na isti način odnose prema ovoj vrsti umetničke aktivnosti. Odavde bi se konsekventno mogli izvesti krajnje nepoželjni zaključci.

Najzad, kao treća street-art akcija izvedeno je 2. jula desetominutno ćutanje ispred zgrade SANU pod nazivom Zaklani ste. Naše saučešće. Ovim projektom Magnet je ožalio desetak miliona građana koji će uskoro morati da se suoče s činjenicom da su i oni, kao i država, zaklani. Koljač i saučesnici oblizuju svoje okrvavljene ruke, a njihove žrtve su postale zombiji koji bezbrižno hodaju. – stoji po običaju u njihovom propratnom letku. Poruka je jednostavna i direktna: vlast je dakako najodgovornija za sadašnje stanje nacije, ali ona ima i neobične saučenike: opoziciju i Srpsku akademiju nauka i umetnosti (kao vrhovnu naučnu i kulturnu instituciju) koja je, prema Magnetu takođe odgovorna jer je ideologija (Memorandum) iz njenih veleumnih kabineta izašla na ulicu i uzrokovala crveno-crnu nakazu nacionalsocijalizma.

U jednom razgovoru povodom akcije FaluSrbija Nune Popović je ovako okarakterisao umetničke premise rada Magneta: Za mediokritete na vlasti kvalitet u umetnosti je tzv. umetnička estetika… To je jedna velika zabluda da će neko u 21. veku da se bavi umetničkom estetikom. Naš glavni problem je estetika čovekove svesti. Ovime je Popović pokazao kako se nalazi izravno na tragu tradicionalnih avangardnih pokreta od dadaizma preko ruskog umetničkog eksperimenta ranih revolucionarnih godina do hepeninga i preformansa kasnog modernizma koji su imali isti cilj: menjanje (poboljšavanje i podizanje na viši stupanj) opšte etičke i estetičke svesti. Vide se i jasne asocijacije na umetnost sovjetskog Oktobra – primerice na Tatljinov Spomenik III internacionali kao arhetipski model za isto tako utopističku Fontanu veštačke krvi pod nazivom Beograd je svet. Objašnjavajući svoju ideju Popović je rekao: Na Trgu Republike bila bi ogromna “fontana” kružnog oblika (aktivni spomenik), opasan džinovskim TV reklamama preko kojih bi se prelivala veštačka krv. Program svih svetskih informativnih kuća bi se emitovao 24 časa, a na monitorima bi pisalo koliko je u sekundi ubijeno ljudi u svetu i koliko svake sekunde krvi ističe. Od statističkog odeljenja Međunarodne zajednice bismo tri puta nedeljno dobijali podatke o broju ubijenih. A na drugom mestu on ekspicitno kaže: Naš projekat je pravljenje umetničkog dela od grada, što ga približava idejama velikih utopističkih preobražaja ovog veka.

Iako postoji neposredna povezanost prošlogodišnjih akcija Magneta sa sadašnjim, ipak se kao jedan poseban fenomen izdvojio triptih izveden ove godine. Promena od priželjkivane erekcije (uspravljanja) i penetracije (prodora u svet) postdejtonske Srbije (FaluSerbija) do konačne istine (Rekvijem za Srbiju) ovog istorijskog trenutka ima smisao zaokruženja aktivnosti grupe Magnet. Njihova brzina uočavanja društvenih problema i reakcija zaprepašćujući su i jedinstveni u našoj aktuelnoj umetnosti uopšte. Takođe se zapaža i i tačno lociranje generatora krize: vrhovna vlast, simbolični vrh kulturnih i umetničkih institucija, i ukazivanje da je, a to je novost – nekada opozicija a danas nova vlast, pokazala sindrom ni činjenja ni nečinjenja koji je izgleda zajednički onima koji vladaju u ovakvoj vrsti režima. Promena sistema je upravo pravi cilj koji bi omogućio odstranjivanje destruktivnih uzroka. U performansima grupe Magnet isključivo je o tome reč.

Njihova upozorenja su direktna. A ako je već potpuno izvesno da je stara vlast i na znatno krupnije proteste oguglala, nikako neće biti dobro ako i novoformiranu vlast u urbanim centrima bude zahvatila ista neosetljivost i autizam. I nikako neće biti dobro ako za kulturu zaduženi u novoj vlasti ovu aktivnost Magneta budu razumeli samo kao umetnički neobuzdan čin za jednokratnu upotrebu. Ono što Magnet danas radi je prvo javno, estetičko i etičko skretanje pažnje na opštu zapuštenost i duhovnu pustoš devedestih koju smo nasledili iz propalog samoupravnog eksperimenta. Osetljivost članova grupe Magnet na traume vremena je veća nego kod prosečnih ljudi, otuda su njihovi nastupi avangardni, dakle, oni su predvodnici jednog novog i drugačijeg urbanog mentaliteta koji se upravo sada formira u njihovoj generaciji i koji će ubuduće biti sve vidljiviji i sve uticajniji u našem društvenom životu.

A oni koji su objavili da su spremni za sve moguće promene, pa tako i za ozbiljnu izmenu zatečenog stanja u kulturnim procesima, morali bi da jako savesno pročitaju ove Magnetove signale. U suprotnom, kao i ranije, potopiće ih upravo oni procesi koji će zasigurno temeljito izmeniti sliku sadašnjeg stanja.

Sa njima ili bez njih – za Magnet i drugu ozbiljnu umetnost, nebitno je.

Jovan Despotović
Naša borba, 2-3. avgust 1997, Magnet 3, s. 207-212, (grupa autora) (neobjavljena monografija), 1999