Biljana Đurđević

Magistarska izložba “Kabare” Biljane Đurđević (rođena u Beogradu 1973. godine, završila Fakultet likovnih umetnosti) postavljena u Paviljonu “Veljković” zapravo je njena druga samostalna izložba. Prethodnu je održala u beogradskom Domu omladine pod nazivom “Stomatološko društvo” i već njome je privukla pažnju jednim, za ovo vreme neobičnim slikartvom koje ne samo da je po značenjima višeslojno već se istovremeno neposredno oslanja na neke primer iz neiscrpne knjige koja se zove Istorija umetnosti. Istu metodologiju Biljana Đurđević je zadržala i na ovoj izložbi.

Na prvi, pogotovo nedovoljno zainteresovani pogled, njeno slikarstvo može se doživeti kao krajnji anahronizam, onog tipa koji je zaista neprimeren vremenu u kome nastaje. No, uz pomoć “igre slaganja detalja” na njenim slikama dobija se jedna nesvakidašnja celina koja im daje puni i aktuelni smisao.

Mileta Prodanović, njen postdiplomski mentor, u predgovoru kataloga navodi, između ostalog i sledeće:

“Slike Biljane Đurđević pokoravaju se nekim pravilima kabarea kao kategorije – po referencama, naznakama kostima, prikrivenim ili mutiranim citatima, one naznačuju vremenski horizont koji je širok, rastegljiv, neodređen, ali sa druge strane izuzetno fokusiran na granične situacije života. Njene pikturalne implozije – izvedene u jeziku tradicionalnog slikarstva, slikarstva kao kumulativnog iskustva generacija i generacija onih koji su u ruci držali četkicu – jesu pre svega sekvence, skoro bi se moglo reći kadrovi nekog imaginarnog filma koji posmatrača navode da pokuša da rekonstruiše narativni tok. Epski zamah njenih kompozicija, monumentalni ‘vajdskrin’ – čak i kada su pojedine slike manjih dimenzija – suvereno gradi jedan lični stav, opisuje zapravo specifično mesto sa kojeg se posmatra i sam način posmatranja sveta. I utoliko sasvim različite reference, od Ničea i Šilera (čiji ‘Valenštajn’ stoji u početku konceptualne gradnje ovog slikarskog projekta), izmeknutog iz čedno-lascivnog sveta Luisa Kerola, preko manirističkih i brutalnih odsjaja Karavađa i Artemizije Đentileski, pa sve do poziva da se prepoznaju dobro priktrivene aluzije na Seks Pistolse ili Monti Pajtona, služe pre svega da bi se podvuklo to izoštreno, privilegovano mesto posmatranja.”

Aktuelno slikarstvo, potput klasičnog (ne samo po tehnici slikanja monumentalnih kompozicija kojima majstorski pribegava i Biljana Đurđević) ispunjeno je mnogobrojnim slojevima značenja, ikonografskih i simboličkih kompleksa koji od gledaoca zahtevaju jedan pojačani intelektualni napor razumevanja i dešifrovanja prizora koji posmatra. Osamdestih godina kao vrsta “slikarstva anahronizma” razvilo se i takozvano “učeno slikarstvo” koje je upravo išlo tom, u vreme poznog modernizma, potpuno napuštenom linijom koja se napokon svela na tautologiju: na redukovani autogovor slikarske materije. Figuracija devedesetih devastira to estetičko načelo povraćanjem u slikarstvo puni dignitet naracije komplikovanog literarnog sadržaja koji nadasve zahteva znanje, učenost, intelektualnu posvećenost a ne neobuzdanu igru ničim ograničenih keativnih sloboda.

Jedan rez ove vrste kao da dolazi u pravom trenutku. On upozorava da umetnost nije besmislica kojom je moguće bilo šta načiniti i to proglasiti serioznim produktom. U svojoj generaciji Biljana Đurđević je možda na najubedljiviji način poslala to preko potrebno upozorenje.

Jovan Despotović
Treći program Radio-Beograda, Beograd, 16. 5. 2000.