Evropski govoriti (još jednom)

Šta će uraditi predsednik i premijer Srbije u slučaju samoproglašenja Republike Kosovo (kao konačno rešenje) posle 10. decembra? To je pitanje koje zaokuplja sve nervozniju domaću javnost u narasloj psihozi generisanog straha pred sve većom izvešnošću stavljanja pred ’svršen čin’ nakon dugih, jalovih pregovora koji su mukotrpno vođeni – i uvek sa otvoreno izraženom tvrdnjom (u Prištini) i bojazni (u Beogradu) da alternativa nije moguća, sem ako se nešto, sada nepredvidljivo, ne dogodi. Da li iko zna odgovor, ili još bolje, da li se može proniknuti u moguće reakcije Beograda, a da one ne budu samoubilačke iz poznatog arsenala socijalističko-radikalskog režima do 2000. godine.

No, postoji i pitanje koje više zaokuplja (a i brine): da li iko ovde razmišlja o tome šta bi srpska vlada učinila u slučaju da se to ipak ne dogodi? Da Priština, iz bilo kog razloga, promeni strategiju i pristane da se Beogradu, (voljno ili nevoljno) za neko vreme, da prilika da jasno predoči međunarodnoj zajednici kakav plan ima u vidu da ne bi došlo do promena granica, a to znači da Srbija i Kosovo ostanu u jednoj državi, ali sa dve odvojene administracije, dakako znatno udaljenije nego što je sada vojvođanska. Ili preciznije, šta namerava zvanična srpska strana da zarad očuvanja 15% teritorije učini za 25% sada neprijateljski raspoloženog stanovništva prema režimu u Beogradu koje živi u toj oblasti (u odnosu na broj državljana Republike Srbije) i uz činjenicu da 50% žitelja Kosova ima manje od 25 godina, jer se iz njihovih sadašnjih (javnih) istupanja pitanje teritorije Kosova razmatra bez uzimanja u obzir interesa za vlastitu budućnost stavnovnika albanske nacionalnosti, što je ne moguće – sem u glavama nekih savetnika i članova našeg pregovaračkog tima. (Jedan je čak jasno rekao, pa potom i ponovio u goroj varijanti, šta stvarno misli o pripadnicima druge, nesrpske nacije, a da pri tome nije poneo nikakve političke, a da ne pominjemo sudske, konsekvence. Da stvar bude gora, taj političar živi i radi na Kosovu! Dakle, upravo on treba da svet i Albance s druge strane stola uveri kako bi bilo lepo da se dogovore oko zajedničke sudbine u bilo kojoj varijanti raspetljavanja kosovskog čvora.)

Tek uzgred, u Beogradu su se mogle povremeno čuti neke ideje, ali ne u krugovima političara već analitičara. Tako je često pominjan primer ’jedne zemlje sa dva sistema’ koji nije adekvatan u našem slučaju jer naprosto ovde nije reč o ’dva sistema’ (komunističkom i kapitalističkom), već o paralelnim tranzicionim procesima koji ne se odvijaju istom brzinom, istim intenzitetom niti idu istim putem. Nisu dobra poređenja ni sa primerima separatističkih pokreta u nekim zapadnoevropskim državama, jer su ti pokreti terorističke organizacije koje se sa takvim odnosom prema društvu ne mogu institucionalizovati, odn. ne mogu biti inkorporirani u legalni i ustavni poredak. Posebno nisu upotrebljiva poređenja (koja naši lideri i neki njihovi savetnici prečesto zloupotrebljavaju kao vid zastrašivanja pred dolazećim raspletom) sa još uvek neregulisanim odnosima među državama i regijama na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog saveza, jer nastojanja Moskve za ponovnim ujedinjenjem, posebno nasilnim (ratnim) sredstvima, nikako ne mogu dovesti do pacivizacije susedskih, još manje unutrašnjih odnosa.

Ali treba uzeti u obzir neke druge primere, takođe iz akuelne evropske političke prakse koji su nam mnogo bliži, i koji, uz neophodna prilagođavanja, mogu postati modus nalaženja realnog razrešenja kosovskog-srpskog političkog poremećaja. Tako, vidimo i slučaj sa jednom od najvećih evropskih država koja u svom sastavu ima oblast sa ustavnim nazivom – Slobodna republika a koja nipočemu ne ugrožava niti destabilizuje njen unutrašnji politički poredak. Ta teritorijalna jedinica, od desetak, jedinstvena je i po tome što njena izvršna vlast ima vrhovnu vlast unutar svojih granica, zatim administraciju na visokom i srednjem nivou u odnosu na centralnu državnu kancelariju, napokon i osnovne organe vlasti i specijalne servise za zadovoljenje socijalnih i komunalnih potreba građana. Ona ima vlastiti grb i zastavu. Izvršnu vlast te oblasti čine ministar-predsednik, državni ministri i državni sekretari koji obezbeđuju njenu punu autonomiju budžetskog i fiskalnog sistema, pravosuđa, verskog života, ekonomije, infrastrukture, poljoprivrede, ekologije, nauke, tehnologije, zdravstva, obrazovanja i kulture. Dakle, praktično sve ono što i sadašnje privremene institucije Kosova već imaju.

Za nas su mnogo teža pitanja vojske, policije i spoljne politike. Kako će Kosovo ostati, u bilo kojoj varijanti (nezavisna država ili samostalna republika na teritoriji Srbije) i dalje ’nadzirano’, vojno i policijsko upravljanje će biti preneto na međunarodnu zajednicu koja će aktivno i neprekidno posredovati u ovim pitanjima između Beograda i Prištine. Spoljna politika, u slučaju pomenute Slobodne republike, takođe je nezavisna ali i usklađivana. Ona ima svoj glas u Evropskoj uniji, uz to, centralna vlast se konsultuje sa tom republikom u svojim nastupima u Briselu. Slobodna republika ima ovlašćenja i da vodi sopstvenu politiku sa susednim zemljama (poput transportnih veza, borbe protiv organizovanog kriminala ili zaštite životne okoline), a takođe samostalno zastupa i svoje političke, ekonomske i kulturne interese u međunarodnim odnosima i organizacijama. Na primer, ova Slobodna republika ima i poseban međudržavni ugovor sa Srbijom od 1970. godine koji je obnovljen 2002.

Priština bi, bez narušavanja interesa Beograda, mogla biti samostalno zastupljena i u svim posebnim organizacijama Ujedinjenih nacija (a samo bi je tu reprezentovala ona administracija kojoj se poveri obaveza ’nadgledanja’), poput FAO-a (za unapređenje i pomoć u poljoprivredi i hrani), WHO-a (zdravstvo),  UNESCO-a (prosveta, nauka, kultura), UNICEF-a (briga o deci), itd., praktično u svim onim oblastima njenog veoma razgranatog sistema u kojima Priština vidi svoje interese za zadovoljavanje potreba stanovništva.

Naravno, neophodna će biti i dalja razrada odnosa regionalnih, lokalnih i opštinskih vlasti sa centralnom koja se bude posle izbora konstituisala u Prištini, posebno onih opština koje su nacionalno homogene – pod uslovom da se jedan ovakav održivi koncept uopšte dogovori između Beograda i Prištine. Nažalost, do sada je inicijativu imala Priština, na Beogradu je da se nametne kao ozbiljan i promišljen predlagač jednog potpuno novog koncepta u rešavanju ovog problema koji će uzeti u obzir zaista upotrebljive, i svetu razumljive, primere usklađivanja odnosa sa Prištinom.

Ako bismo bliže pogledali potencijalne mogućnosti međusobnih relacija, primer sa institucijama kulture mogao bi poslužiti kao korisna ilustracija. Za obnovu u različitom stepenu devastirane kulturne baštine i Beogradu i Prištini su potrebni stručnjaci, sredstva i projektna dokumentacija koja se u najvećem broju nalazi u kosovskim Institutima zaštite. Dakle, taj dugotrajni i skupi posao moraju raditi, kao zajednički projekat, srpske i kosovske specijalizovane ustanove, sa brojnim stručnjacima koji su u njima zaposleni, ali i međunarodno priznati eksperti. Muzejske zbirke, arhivska građa i knjižni fondovi koji se čuvaju u muzejima, arhivama i bibliotekama moraju se obnoviti (u slučaju da su uništeni) i vratiti u matične institucije (ako su sačuvani) jer je to standard koji je propisan ne samo evropskim, već i domaćim zakonodavstvom. Nije dozvoljeno ’rasparčavanje zbirke, kolekcije i fondova kulturnih dobara’ stoji u važećem Zakonu o kulturnim dobrima Republike Srbije, a ova odredba moraće biti uneta i u budući zakon kada se bude pripremao. Svakako da bi najbolje bilo da i ovu zakonodavnu materiju urade zajedničke grupe pravnika i eksperata iz Beograda, Novog Sada (zbog posebnosti Omnibus zakona) i Prištine (zbog takođe posebnih normativnih standarda koji se naročito tiču sastavljanja liste spomeničkog nasleđa, njihove kategorizacije, određivanja stepena ugroženosti, itd.), a takođe i zbog pisanja i usklađivanja budućih zakona o muzejima, arhivama i bibliotekama koji sada na veoma različite načine definišu ove oblasti zbog čega treba angažovati i evropske stručnjake za ovu materiju. Dakle, novost je da bi Priština bila potpuno ravnopravni partner u ovom teškom usklađivanju propisa. A da li je Beograd spreman za to? Prema dosadašnjem ponašanju, sumnjamo. Još više sumnjamo da bi Beograd pristao da po ovom modelu oblikuje svoje relacije sa Prištinom u oblastima koji su mnogo važniji za razreženje političkog konflikta koji je pred ’pucanjem’, iako postoje realni, opšti i zajednički preduslovi da se to ostvari u ne tako dalekoj budućnosti.

I zvanična Priština i zvanični Beograd zagovaraju evropsku integraciju, slobodno tržište, vladavinu prava, izgradnju novih institucija na demokratskim temeljima… Obe strane, i Beograd i Priština da bi to postigli moraju naučiti ’evropski govoriti’ (prema rečima Rastka Petrovića kojima je na taj način ohrabrivao naše mlade umetnike s početka 20. veka da prihvate modernizam i tako postanu deo sveta) kao prvi uslov da i jedne i druge svet uopšte razume u njihovim političkim namerama. I tu brzina ne pomaže, (na primer, kojim će putem kosovski Albanci pre stići u Evropu: srpskim ili albanskim?), od koristi je jedino da se to učenje odvija istovremeno i ravnomerno uz političku evaluaciju onih koji tim jezikom već uveliko vladaju. To bi mogao biti način pronalaženja održivog rešenja za buduće političke relacije Beograda i Prištine – ne zauvek, ali na duži period sigurno.

Ako se to ipak ne ostvari, očigledno je da imamo posla sa vođama koji su nažalost nedorasli državničkim izazovima ovog vremena. Pa se, u tom slučaju, ne treba čuditi ako Kosovo na kraju ostane u trajnom stanju ’nadgledanosti’, a Srbija definitvno bude izbačena iz svoje ’kolevke’.

 Jovan Despotović

Evropa, 1. novembar 2007.