Studenti FLU – Plastičari

Današnji likovni trenutak po nekim elementima beleži znake samooživljavanja i uspostavljanja izgubljene komunikacije sa gledaocima koje su bile pokidane bilo usled često ispraznog nastojanja umetnika da pošto-poto pronađu sopstveni izraz, bilo usmerenosti same umetnosti prema njenim suštinskim problemima koji uopšte ne moraju zanimati posetioca izložbe. I upravo mogućnost da se na izložbi nešto promeni na vizuelnom planu, a to znači da se nešto novo vidi, ponovo privlači pažnju publike.

Živeći u vremenu u kome se umetničke ideje vrlo brzo prenose i šire, pitanje samosvojnosti umetničkog izraza postalo je potpuno nevažno. Da li treba zabraniti dobru informisanost o aktuelnom trenutku stvaralaštva i na taj način omogućiti autentičnost ili, upravo obrnuto, treba videti ona dela kojima se šire problemske osnove nove umetnosti i biti u poziciji da se postane pomodan? Dilema je, naravno, nepostojeća. Na to ukazuju ovde izloženi radovi dokazujući da je pitanje umetnosti, s jedne strane, pitanje talenta, a s druge, opredeljenje za sadržaje ili vrste ekspresije kojom će stvaralac kao pogodnom formom izraziti ono nešto svoje koje mu daje priliku da zapravo bude umetnik ovog vremena. Izložba je takođe i pokušaj aktuelizovanja pitanja značaja umetničke škole, odnosno, akademskog obrazovanja umetnička (svi izlagači su studenti Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu). U savremenoj umetnosti uvek su bile očigledne razlike između žive umetnosti koja se samoobnavljala iz sopstvenih potencijala i unutrašnjih razloga, i one koja je nastajala na liniji viševekovno kristalisanih umetničkih istina koje su proizvedene u edukativne kanone. Akademski umetnici su prečesto mrtvorođenčad bez perspektive kojima je škola jedino dala formalnu kvalifikaciju da se bave umetnošću. Oni drugi aktivnog duha, s talentom koji treba da ih odvoji od rada po klasama (po profesorima) imaju šansu da postanu prisutni stvaraoci.

Odvajanje od školskog programa posebno je vidljivo i po nekim formalnim svojstvima izloženih umetničkih predmeta koji mogu biti ambivalentno tretirani i kao trodimenzionalni (skulpture) i kao dvodimenzionalni (slike). Dakle, jasna je namera da se što više udalje od akademskih kategorija vajarstva i slikarstva, od standardizovanih pristupa i po samim medijumskim zasnovanostima i tehničkim postupcima tokom stvaranja. Ovi umetnici otvaraju raspravu o mogućnostima starih i novih likovnih materijala koji su postali novi izazovi.

Stoga smo ove umetnike i nazvali plastičarima – po njihovoj zajedničkoj karakteristici da dosledno teže novoj materijalizaciji umetničke ideje, određenju sopstvenih poetika bilo do nivoa rada u materijalu, bilo do posebno formalizovanih iskaza proisteklih samom upotrebom umetničkih sredstava. Rad sa materijalom je u krugu savremene likovne predstave koja svedoči o visoko izdiferenciranoj umetničkoj svesti ovih izlagača.

 Jovan Despotović

 Galerija 73, Beograd, 6-8. 1982.