Virtuelni crossover

Mogući su mnogi i posve različiti odgovori na izazove koje sadašnje društvo, kultura i tehnologije stavljaju pred estetičku i etičku svest umetnika. Jedna od ključnih i najopštijih odrednica koja ukazuje na način aktuelnog oblikovnog ukrštanja ovih područja jeste crossover – čime se indukuje da su ona istovremeno dovedena u jedinstvenu estetičku ravan ali i da su time njihovi identifikacioni kodovi uzglobljeni i preneti u jedan novi i (drugačiji!) artificijelni fenomen. Ponovo se odigrava dobro poznata i, tokom duge povesti umetnosti potvrđena, stalna povezanost čvrstim estetičkim linijama spoljašnje ikonosfere (sa njenim dominatnim formama i sadržajima koji joj daju izgled) sa onim oblikovnim izrazom za koji se odmah (kroz kritiku) ili nešto kasnije (kroz teoriju) utvrdi da je postao plastičkim znakom epohe.

Izložba, ili pak prezentacija rada sa ironičnim i iritirajućim nazivom Perfect Future Dejana Atanackovića sastojala se iz tri segmenta: nekoliko minijaturnih svetlosnih kutija izrađenih po uzoru na reklamne bilborde, posedno izrađenom CD-romu koji se mogao pretraživati na postavljenom kompjuteru i projekcije osnovnog rada na velikom platnu. U tehnloškom pogledu očigledno je da smo se suočili sa primerom upotrebe, pri čemu se mora istaći – sjajnim i ubedljivim, medija ekranske, računarske i tehno-kulture. Emitovanje ovog rada protiče u potpunoj tišini čime se pažnja gledalaca fokusira na vizuelni i semantički kompleks: njegove montaže u vidu elektronskih fotografija i kompjuterskih slika dograđene su određenim kontekstualizovanim parolama – kratkim, direktnim iskazima. Atanacković zapravo miksuje slikovne i verbalne idiome koji se masovno i silovito emituju u našem današnjem okruženju. Ovaj njegov rad ima i naslov Screen savers 3 čime  se ukazuje na tehnološko poreklo i na jedan kontinuirani kreativni koncept koji se pretvara u mali radni ciklus. Autor je jednom prilikom istakao: Moj screen saver potpuno je antikomercijalan i antipropagandan, mada je najočiglednije da u postupku upravo koristi striktni komercijalni i propagandni diskurs. Specijalnom, neautorizovanom preradom prizora i reči Atanacković nas direktno uvodi u područje primene umetničke, masmedijske, kulturološke i socijalne manipulacije koja je doživljava kao najkarakterističnija za ovdašnju političku i propagandnu javnu sferu. Gotovo da ovi radovi imaju, zanemarujući njihovu tehnološku strukturu, istu komunikacionu svrhu i efekat kao grafiti-art u striktno urbanom području koji se takođe direktno obraćaju masovnoj publici.

A tu su sada i ovde dominatne nekolike teme kojima se on bavi, poput: efekti politike, posledice masmedijske (aktivne i pasivne) manipulaciji i posebno omiljena kod mladih umetnika strategija ideologija zavođenja. Uz scene nasilja, represije, diskriminacije temeljnog ljudskog prava na izražavanje Atanacković upisuje preuzete slogane koji liče na propagandu (političku i ekonomsku) i tako uređeni oni se putem postavljenih panoa i plakata izlepljenih na javnim mestima, Interneta ili galerijskih radova emituju kao čista autorska poruka upakovana u hipermodernu ambalažu advertajzinga. Oni po svom vidu pripadaju rodu vrlo sofisticirane (tehnološki i značenjski) angažovane umetnosti devedesetih godina koja je imala brojnih tragičnih i dramatičnih povoda.

Ovde se nastoji da se što žešće podstakne emocionalna (i intelektualna) reakcija posmatrača čiji su odbrambeni mehanizmi naročito u totalitarnim društvima znatno oslabljeni delovanjem snažnog propagandnog postupka. U tom, svesno projektovanom i realizovanom političkom i ideološkom okruženju primalac poruke gubi moć rasuđivanja i tada nastupa očekivani trenutak političke (ili komercijalne) manipulacije kada je moguće sa njime činiti aposlutnu svaku potrebu prisilu – bez ikakvog otpora. Zbog ovoga rad Savršena budućnost Dejana Atanackovića primljen je kao direktna posledica indentifikacije njegovih sadržaja u današnjem vremenu (dominantna crveno-crna kombinacija čita se i kao simbol vladajuće koalicione boje) a ona je pak pretočena reklamna poruka za koju je kao paradigmatični uzor uzeta nacistička (nacionalsocijalistička – još jedna koincidencija?) propaganda koja je na ovom polju dala najopipljivije rezultate tridesetih godina. Ova izložba-projekat dobila je time vid svojevrsne kulturne dekontaminacije (u savršenoj saglasnosti sa institucijom u kojoj je priređena). Atanacković stoji na stanovištu da savremena umetnost napreduje samo tamo gde je jaka želja za oslobađanjem, kako je sam istakao, a istovremeno smatra da je taj mehanizam očigledno primenljiv na šire sociokulturno područje koje takođe ima razloga i potrebu da se oslobodi dejstva svakovrsnih prisila.

          Na delu je epohalno traženje novih puteva obraćanja novom konzumentu umetnosti od koga se očekuje odgovornost i kritičnost prema (emitovanim) primljenim porukama koje ga svakodnevno bomarduju. Njihov delatnik u ovom slučaju je jedan mladi umetnik visokomoralnih načela, uznemirene savesti i hrabrosti vlastitog angažovanja (po ćemu ulazi u najuže jezgro potpuno posvećenih autora devedesetih godina u Jugoslaviji). A tehnički i oblikovno majstorska prožetosti tema epohe i supernove tehnologije u primeru rada Dejana Atanackovića ukazuje da se pojavio autor koji ne damo da savršeno vlada tim jezikom već i da je spreman da se upusti u rizične postupke socijalnog kriticizma kao vida otpora zatečenom stanju kome se na dramatičan način sužava prostora. Time se, naprotiv, proširuje i upotpunjava krug onih za koje je upravo danas jedini relevantni odgovor – Otpor.

 

Jovan Despotović

Republika, Beograd, br. 226, 1-15.12.1999