Vida Jocić – Apel za mir

Vlastiti doživljaj drame kolektivne smrti zaloga je stvarne autentičnosti i iskrenosti nekog individualnog stvaralačkog čina od trenutka od kada umetnost postoji kao ljudsko iskustvo. Ta velika tema, možda najveća u kulturnoj povesti čovečanstva, nalazila je autore koji su joj odgovorili na direktan način stvarajući takve radove koji su formirali korpus najvrednijih, najznačajnijih i najboljih, upravo remek-dela ukupne istorije umetnosti. Na njenom vrhu svakako se nalazi i Gernika Pabla Pikasa, a tom nizu po svim osobinama pripada i monumentalna skulptorska kompozicija Apel za mir Vide Jocić.

U njegovoj osnovi je univerzalna znakovitost holokausta (za svakog pojedinca, kolektiv, naciju, uvek i svuda), u njegovoj kreativnoj pozadini je broj 49865 urezan na vajarkinoj ruci u Aušvicu 1943. godine, u njegovoj estetičkoj ravni je dramatična ekspresija forme jednog koje se u tim prilikama redovno umnožava do mnoštva; to je, kako je već napisano – katedrala bola što deluje svojim razornim mukom, jekom strašne tišine, kretanjem u mestu, kovitlacem emocija u prostoru i vremenu…

Prvi “Apel” Vide Jocić iako nastao još 1958. zapravo simbolički označava i evidentno stanje bukvalnog uništavanja kao dominantne ideološke kategorije tekućeg fine de siecla – reflektovanog kroz aktuelne kontraste ove epohe: potreba za građenjem preobražena je u nagone razaranja, optimizam je nadomešten strahom pred krajnje opasnom budućnošću nagoveštenom na pragu novog stoleća: sledećih hiljadu godina trećeg milenijuma izgledaju, iz ovdašnje kataklizmične perspektive, kao period čiji se kraj nikako ne može dočekati. To bi konačno i bio cilj ovog apela-upozorenja Vide Jocić koji očigledno sa nepromenjenim značenjem i značajem svojih poruka prolazi kroz vreme trajući bez prekida.

 Beograd, aprila 1999.

 Jovan Despotović

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd, IV 1999 (pred. kat.)