Slici je teško odoleti

Umetnost dvadesetog veka proticala je (i protekla) u nizovima, ciklusima, stilskim i problemskim konfiguracijama koja je stalno iznova, na manjeviše radikalan način, pred stvaraoce postavljala uvek nova pitanja oko jezičkih, formalnih i značenjskih promena. Po intenzitetu i učestalosti tih transformacija u najdelikatnijem polju umetnosti, stvaralaštvo prošlog veka ostaće zabeleženo kao jedno od najzanimljivijih epoha u celoj njenoj povesti. Jedno od najčešće isticanih problema bilo je mesto i funkcija plastičkih medija. U ekstremnom vidu predmeti vizuelne umetnosti najpre su negirani (poput enformela kada je, na primer, Lazar Trifunović čak proglasio “samoubistvo slike”), potom i potpuno odbačeni u vremenu konceptualne umetnosti (dematerijalizujuće radne prakse). No, uprkos svemu, “klasični” mediji, dakako u izmenjenom vidu, opstali su iz jednostavnog razloga; umetnici očigledno još uvek imaju snažno izraženu potrebu da se njihova kreativna ekspresija i nadalje formalizuje artefaktima, na prvi pogled sličnima uobičajenom pojmu i izgledu slike, skulpture, grafike itd. Stoga, pod pojmom “slika” u ovom izboru ne podrazumevamo striktno samo taj tradicionalni likovni predmet već jednu opštu plastičku predstavu (engleski: image) koju je moguće izraziti u najmanje dve forme sa dve (slika) ili tri dimenzije (objekt).

Pojašnjenju ovog shvatanja pomoćiće nam slike Sonje Malavrazić, Mihaila M. Petkovića, Bogdana Pavlovića i Saše Stojanovća, slike-objekti Miodraga Ristića i Koste Bogdanovića te objekti Dušana Otaševića, Dušana B. Markovića, Mirjane Petrović i Jelene Blečić. Iako se ovaj izbor umetnika značajno zadržao u domenu slikovnih predstava, iako je on istovremeno izbegao, s namerom, ekstremne slučajeve koji i danas snažno “guraju” vizuelno stvaralaštvo prema graničnim područjima izraza, želeli smo ipak da ukažemo na što ubedljviji način, sa najočiglednijim primerima, kojim se to putevima kreće današnja kreativna imaginacija nekih od najznačajnijih protagonista žive aktuelne likovne scene u nas.

Najbliži slici su Malavrazićka, Petković, Pavlović i Stojanović, stim da svaki od njih na potpuno različite načine uzimaju plastičku predstavu kao polaznu poziciju: od prizora vrlo bliskih komentarima zbilje devedesetih godina (u ideološko-političkom smislu), neoidiomima karakteriastičkih za vreme rekapitulacija pokreta iz bogatih stilskih kontingeneta modernizma i postmodernizma do pikturalnih predstava koje direktno deluju na senzitivne procese savremenih gledalaca, svakako više mlađe populacije koji su stekli ista ili slična opažajna iskustva poput samih autora. Ristić i Bogdanović su načinili odlučujući korak prema “oprostoravanju” slikovne predstave; prvom je kolorističko stanje ostalo potpuno isto, upravo zadato po principima moguće slikarske koncepcije, drugom je prizor koji se može tumačiti na brojne načine, u osnovi vajarski, ali i sa dovoljno iznetih pikturlanih karakteristika. Za Otaševića, Markovića, Petrovićevu i Blečićevu dvodimenzionalnost slike očigledno nije dovoljna za potpuno prenošenje razumevanja smila i izgleda recentnog umetničkog dela već im je potrebno da “slikom” potpuno izađu u prostor, da ambijentalizuju delo, da ga snažno zauzmu te da na taj način upozore gledaoca da je slika zapravo uvek imala tu potrebu za prostorom, stim da je on do prošlog veka pasivno, iluzionistički pokazivan, a od tada vrlo aktivno, moglo bi se čak reći i agresivno.

Kako god da se nadalje tumače ova dela, čini nam se da im je, među drugima, ostala zajednička karakterastika da su njihovi autori još uvek pod snažnim utiskom slikarske predstave. U tim, doduše značajno proširenim okvirima, oni stvaraju, kako vidimo, krajnje različite forme proistekle ne samo iz njihovih vrlo individualizovanih kreativnih svetova već i iz nekih opštih estetičkih uporišta nove umetnosti. No, kako smo odmah konstatovalim, slici je i nadalje još uvek teško odoleti ma koliko danas od nje tražili neke drugačije učinke, pa iako, pri tome, i zadrži neke od svojih tradicionalnih osobenosti.

 Jovan Despotović

 V prolećno anale, Likovni salon Doma kulture Čačak, 2001 (pred. kat.)