Eros je (i) igra duhovnosti

Kada se prošle godine, još uvek kao student umetnosti, pojavila u likovnom životu Beograda, Jelena Blečić je toliko snažno i iznenada skrenula pažnju na svoje slikarstvo specifičnih pikturalih i ikoničkih osobina da je namah tim naglašenim šarmom, iskrenošću doživljaja i neposrednošću plastičkog iskaza, ali takođe i autentičnošću i izrazitom autorskom personalnošću koja je ukazivala na znatnu kreativnu spremnost uprkos njenim umetničkim i životnim godinama, izazvala vrlo jaku i pozitivnu reakciju stručne i laičke javnosti nepodeljenog osećanja o jednoj pojavi koja znatno nadilazi uobičajene i poznate standarde u ovom mediju. Energija koja je isijavana iz njenih tada izloženih slika ukazivala je istovremeno da će se ona kao bujuca, nezaustavljivo i mladalački neobuzdano rasprostrti u novim ciklusima radovima, da će njena imaginacija tražiti nova oblikovna ishodišta u neprestanom stvaralačkom procesu i sa novim rezultatima istog kolorističkog i značenjskog intenziteta.

Tako smo u prilici da već sada vidimo novi ciklus slika Jelene Blečić ovoga puta tematizovan, dakle fokusiran na jedinstveno narativnoj osnovi koja ih objedinjava prema onome što se konvencionalno može nazvati erotskim izazovom, putenošću ili kultivisanom seksualnošću, međutim, lišenih, jer su gotovo na samoj granici mladalačkog i adolescentnog (ali ni jednog ni drugog eksplicitno izrečenog),  direktnog govora bizarnih slika (mada neke od njih sadrže upravo trivijalne predmete, ambijente, stanja, radnje ili poruke) koje ne idu za čulnom provokacijom i vizuelnim iritacijom već se služe sredstvima koja posle prvog, uglavnom pogrešnog utiska, treba dešifrovatri sposobnošću gledanja na ovaj deo ljudskog života njenim, autorkinim očima – očima zagledanim u neke formalne karakteristike sveta ali koji se na posve drugačiji način vidi i doživljaja. Dakle, na one sadržaje koje ona uspeva da zapazi a obično promaknu neiskusnom ili pak iskvarenom oku.

Sem, uobičajeno govoreći slika, mada ni one nisu izvedene u standardnom ili tradicionalnom postupku već poseduju aplikacije koje ih čine blagim prostornim predmetima, ovde nailazimo i na jedan ambijentalni detalj kao i na jedan trodimenzionalni objekat opet izveden dvodimenzionalnim piktoralnim sredstvima, čime se opšti utisak i ubedljivost prizora znatno uvećavaju, a time i uverljivost u njen intimni doživljaj koji nas odvodi do onih slojeva ljudske ličnosti koje se u konvencionalnoj komunikaciji iz pristojnosti neizkazuju već ih je moguće bez posledica po banalnost slikovno pokazati kao iskreni, neiskvareni, gotovo detinjasti pogled koji se ovim načinom odupire “kvarenju” toliko karakterističnom za veliki svet svakodnevne zbilje.

Radovi Jelene Blečić danas stoje, sledeći ovu nametnutu metaforičku igru, kao poziv na doživljaj čednosti i ironijsku podvalu u odnosu na opštu spoljašnju iskvarenost, kao direktni kontrapunkti sveopštoj realnosti koja nas okružuje i dramatično ulazi u naše živote bez mogućnosti da se od njih efikasno zaštitimo. Otuda su ovi prizori nalik veselim putokazima ka drugačijoj slici sveta, kao onim njenim sadržajima koji su valjda ostali sačuvani makar u najdubljim slojevima naših iskustava toliko puta tokom neposredno proteklog vremena dovedenih u iskušenje i podvrgnutih dramatičnoj torturi. Jelena Blečić je još jednom pokazala kako suvereno vlada upravo tim iskustvom i sredstvima kojima se ona mogu (i moraju) sačuvati kao znak drugog i drugačijeg, kao simbol potrebe za boljim, lepšim i iskrenijim od onoga što neposredno opažamo.

Znači, možemo se potpuno oslobođeni prepustiti ovim njenim izazovima bez opasnosti da nas njihova erotska i fizička primamljivost odvede na pogrešan put. Putenost je ipak duhovnost, gotovo spiritualna, što nam lepo i ubedljivo saopštava ova slikarka, toliko uverljivo i iskreno da nimalo ne ostavlja mesto sumnjama i nepriličnim proverama kojima možemo, ovakvi kakvi smo, biti skloni usled vlastitih, najraznovrsnijih i najneobičnijih pohotljivosti.

 Jovan Despotović

Likovna galerija Studentskog kulturnog centra, Beograd, XII 1999 (pred. kat.)