Vrata i drugi zapisi Slobodanke Stupar

Jedan od najdoslednijih jugoslovenskih umetničkih izlagačkih prostora koji je programski isključivo posvećen visokom modernizmu srpskog likovnog stvaralaštva, svakako je i beogradska Galerija “Zepter” koja radi pod sponzorstvom poznate internacionalne privatne fondacije “Madlena Janković”. Njen umetnički direktor je dr. Ivana Simeonović Ćelić, profesor Istorije umetnosti na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, jedan od najpoznatijih teoretičara i kritičara srpskog modernističkog slikarstva. Pod njenim rukovođenjem Galerija “Zepter” je za nekoliko godina postala jedno od najprominentnijih izlagačkih prostora u kojima se sa podjednakom pažnjom prezentiraju najvredniji primeri srpske likovne umetnosti posle 1950. godine ‑ kao i oni koji su njen očigledni nastavak registrovan u praksi mlađih i najmlađih stvaralaca u poslednjoj deceniji ovog veka. Jedan značajan događaj u tom nizu svakako je i samostalna izložba Slobodanke Stupar koja je priređena početkom 1998.

Kako je po umetničkom obrazovanju grafičar, (diplomirala unutrašnju arhitekturu i grafiku na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, potom je magistrirala istu disciplinu na Fakultetu likovnih umetnosti takođe u Beogradu, najzad je specijalizovala grafičku tehniku na [koli lepih umetnosti u Atini), razumljivo je da u osnovi plastičkog izraza Slobodanke Stupar stoji crtež, ali koji je u ovoj specifičnoj radnoj praksi poprimio naročitu sudbinu. Na crtežu i crtanju temelji se svaki grafički izraz a medijska ograničenja koja postoje kao striktni tehnički postulati njenih mnogobrojnih disciplina proširivana su na najrazličitije načine. Jedan takav primer sasvim slobodne, vizuelno zanimljive i plastički opravdane primene tehnike crtanja uljem na japanskom pirinčanom papiru mogli smo videti i na ovoj izložbi u “Zepteru”.

 Do aktuelnog plastičkog izraza Slobodanka Stupar je došla postupno, logičnim razvitkom u nekoliko faza. Njena predistorija se kretala od čiste grafike (upravo akvatinte) i crteža do recentnih instalacija ili, od “estetike predela” i “tihog melankoličnog ugođaja” kako je kritika njene umetnosti zabeležila početkom osamdesetih godina tumačeći tadašnje tematsko te poetičko područje u kome se ona kretala do primarne gestualnosti devedesetih. Kratka relacija sa “Zajednicom za istraživanje prostora” 1984. godine na jednoj izložbi-seminaru otkila je da sem očiglednog vizuelnog istraživajna Slobodanka Stupar podjednako poklanja vlastitu stvaralačku pažnju i mentalnim propozicijama rada, onima koji su veoma često bivali previđani u brojnim umetničim praksama poznog modernizma. Ta njena osobina latentno je ostala u radu i tokom kasnijih perioda kada će se pojaviti i neke nove karakteristike. Već sledeće, 1985. godine njene grafike i skulpture postale su otisci i tragovi (sopstvenog) tela time pokazujući dalje kretanje ove specifične delatnosti od mentalne do fizičke prisutnosti umetnika-stvaraoca u vlastitom delu. Identifikovanje grafičkog sa telesnim otiskivanjem (otuda i njeno tadašnje interesovanje za rad sa glinom – kao skulptura i “kontraskulptura” kako je tim povodom zabeleženo, a što je očigledno bio ivklajnovski umetnički legat), doveo je delatnost Slobodanke Stupar u egzistencijalno i ekspresivno područje “ontološke monodrame” umetnosti osamdesetih – što je dakako tada bila tema danau plastičkom stvaralaštvu.

 Devedesete godine donele su delima Slobodanke Stupar konačno pročišćenje. Njeno kretanje ka akcionom delovanju, zapravo ka gestualnosti bilo je logično i nikako nije bilo iznevereno pređašnje iskustvo – ono je dakle označilo još jedan, poseban vid fizičkog, autorskog, individualnog prisutva stvaraoca u vlastitom delu što je zapravo samo nastavak ranijeg rada i kretanje od menatalnih propozicija u praksi ka sve izrazitijem telesnom dejstvu tokom kreativnog čina.

 Najnovija izložba sa nazivom “Vrata i drugi zapisi” zamišljena je i realizovana kao ambijentalna celina sastavljena iz nekoliko delova. Najbliži tradicionalnom duhu crteža su radovi sa nazivima “O.T.” iz 1992. godine, “Bez naziva” iz 1995. i radovi nazvani “Pismo” nastali 1997. Na njima se primenjuje direktni gestualni postupak dugotrajnog crtanja sve do momenta kada se potpuno ispuni belina hartije u radovima izvedenim crnim pigmentom ili istim postupkom belom bojom na površini natron‑papira. Momenat koji je ovde naglašen tiče se i vrebalnog sadržaja koji je na njima “neprimetno ispisan” a koji iako zakamufliran, ipak čini bitan deo ovih slika. Treba na ovom mestu navesti i to da je Slobodanka Stupar već ranije pokazivala interesovanje i za mogućnost kombinovane vizuelno-verbalne komunikacije sa gledaocima. Tako je jednom prilikom još sredinom osamdesetih ukazal na neke za nju bitne simboličke karakteristike pojedinih reči poput: kamen, ruka, stopalo (korak) koje su uputile posmatrače prema rešavanju nekih signifikantnih znakovnih funkcija njenih radova (u tom trenutku akvatinti). Danas se ona na semantičko izmenjeni način interesuje za sudbinu “estetičkog teksta” u likovnim radovima.

 Lirska apstrakcija, u čijoj se užoj stilskoj porodici nalaze ova dela Slobodanke Stupar, očigledno da još uvek ima svoje vrlo inspirisane poklonike za koje su i danas podsticajne likovne ideje poznog modernizma. Ali, za neke autore, kojima besumnje pripada i Slobodanka Stupar, obavezujući kanoni formirani u ovakvim školama očigledno nisu dovoljni da najdoslednije i najpotpunije iskažu svoja estetska shvatanja. Njihove stilske limite ona poput najangažovanijih autora devedesetih dekonstruiše, razlaže i svodi na one konstituente koji tek naznačuju svoje poreklo (a nikako ne želi da ih po zahtevima stila ili poetike bespogovorno sledi) te iz tih svojevrsnih rečnika ili arhiva vadi isključivo one elemente koji joj najbolje odgovaraju po temperamentu, senzibilitetu i raspoloženju koji je preokupiraju u trenutnoj praksi stvaranja.

To se veoma dobro može uočiti ponajpre u izvedenim instalacijama “9 Vrata u Nebo” nastala 1992. godine i “3 K” iz 1995. a naročito u centralnom delu na ovoj izložbi sa nazivom “Zid/Vrata” rađenom 1995‑1996. U ovim radovima najjasnije se otkrivaju i najdublji sadašnji kreativni motivi Slobodanke Stupar. Promenljiva konfiguracija i struktura ovih instalacija ukazuje na onaj umetnički karakter aktuelnog likovnog stvaralaštva koji istražuje puteve energičnijeg aktiviranja vizuelnih senzacija galerijske publike, njihovo čulno realno fizičko i optičko učestvovanje u komplementarnom izgrađivanju smisla i ciljeva savremenog umetničkog dela koje još jednom, sada na kraju veka (i milenijuma) na izmenjeni način transformiše fenomene spoljašnje realnosti.

 A faktor koji u njima ima ponajveću ulogu je svetlost koja se pojavljuje kao poseban i izvanredno naglašen sadržaj ovih dela. Svetlosna čarolija koja snažno obuzima posetioce ove izložbe njen je najviši i najvredniji umetnički domet. Upotreba pirinčanog papira omogućava značajni prodor svetla kroz ova dela a njihova vanredna transparentnost podiže i usložnjava opšti čulni i vizuelni utisak koji se na izložbi dobija. Tako dobijenim čulnim podsticajem direktno se dolazi do smisla dekonstrukcije u plastičkim umetnostima devedesetih, kao i u ovom posebnom autorskom primeru.

 Teorijsku podlogu koja se odnosi upravo na ovu vrstvu radova Slobodanka Stupar je uočila kod Deridovog “Forcing the Subjectile”. Određujići mesto “subjektilnosti” on kaže: “Postavljena između nečeg gore i nečeg dole, ona je jednako i podloga i površina, ponekad ona je takođe materija slike ili skulpture, sve ono između njih koje se može razlučiti od forme kao i od osećanja i reprezentacije, koje izmiče reprezentaciji”. Prevedeno na područije vizuelnog, Deridin aksiom bi se mogao na sledeći način interpretirati: očevidno stabilna ravnoteža plastičkog (kod Deride – tekstualnog) u stvarnosti je uveliko nestabilna konstrukcija. Drugim rečima, ta vrsta dekonstrukcije (kao supstitucija i dogradnja Hajdegerovog pojma destrukcija) spada u ključne estetičke odrednice najpre u arhitektuti, a potom i u likovnoj umetnosti devedesetih godina.

 Slobodanka Stupar je zanimljiva ličnost u savremenoj srpskoj umetnosti. Iako joj je dosta jednostavno i lako odrediti poetičku pripadnost u aktuelnim zbivanjima na likovnoj sceni, uzbudljiva imaginacija kojom ona očito raspolaže i toliko jednostavno ispoljava, istovremeno joj osigurava i jednu izdvojenu poziciju u tom kreativnom toku. Ova njena izložba ostaće kao vrlo vredan podatak ne samo o jednom posebnom uspešnom radu, već i kao značajan podatak o daljem živom razvoju ovdašnje likovne kulture.

Jovan Despotović

Arti, vol. 39, V-VI-VII, Atina, 1998.