Olivera Dautović – skulpture

Poslednje dve godine, Olivera Dautović (rođena 1953. u Mostaru) provela je na specijalki Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, gde je diplomirala 1982. godine, bile su joj potrebne da pripremi izložbu – ambijent koji je ujedno i njen magistarski rad. Obuhvaćeno je dvadesetak skulptorskih radova u najrazličitijim materijalima, od drveta, hartije, vune do gvožđa, plastične mase i terakote kao i sedam fotografija-crteža koji svi zajedno čine jedinstvenu ambijentalnu celinu.

Jedna od karakteristika najnovije beogradske likovne umetnosti je i ta da su autori usmereni prema specifičnom i jasnom promišljanju i definisanju prosotra u kome izlažu. Izazov tog ambijenta, njegove prostorne karakteristike i mogućnosti doživljaja koji se u njemu postižu, gotovo da je postao opsesija mlađih umetnika, vajara ponajviše.

Tokom te dve protekle godine bilo je moguće da se neposredno prati rad Olivere Dautović, kontinuitet vajarskog delovanja čija je kruna ova izložba. Prostorne postavke manjih i većih grupa predmeta, i pojedinačna dela koja su već ranije izlagana, grade celovitu predstavu jednog uzbudljivog vajarskog nastojanja dase formuliše autentičan svet proistekao iz ličnih doživljaja. O. Dautović polazi od predmeta iz njene svakodnevne okoline koje transformiše u pravcu jednog potpuno imaginativnog sveta. Tu su se našle čaše, stolica, vrteška, kule i još neki predmeti kojima se zna svrha kao i oni drugi koji su plod isključivo slobodnog maštanja autorke.

Prefinjenost njihove obrade, lepota materijala i hromatske karakteristike izazivaju da se među njima ugodno osećamo. Oni podstiču gotovo refleksni osećaj poznate “arome” koja je svojstvena poslastičarnicama.

Nesumljivo je da je u osnovi ovog rada jasna oblikovna delatnost sa karakterističnom lepotom i intimnošću malih predmeta. njihov zbir sačinio je manje celine, a oni su, zatim, skupa izgradili totalni ambijent ove izložbe. Imaginacija autorke potekla je iz svakodnevnice, iz privatnog životnog ambijenta i neposrednog okruženja, što je još jedan vid neposredne povezanosti ovog rada sa umetnošću najnovijeg perioda čije bogatstvo izraza i raznovrsnost subjektivnih doživljaja stvaraju predstavu o izobilju, i nelimitiranim mogućnostima rada i artificijelne transformacije.

Olivera Dautović pripada najmlađoj generaciji beogradskih umetnika, i to onom krugu koji je sasvim slobodno, autentično i specifično zakoračio u osamdesete godine. Jedna vanredna maštovitost, osećaj za boju i materijale, te nadasve krajnje izoštrena čulnost u odnosu na prostor doveli su ovu umetnicu u žižu pažnje (da napomenemo da je ona nosilac i nagrada namenjenih vajarima) sa slikom o jednom maksimalno izražajnom vajarskom jeziku koji je ovom izložbom obelodanjen superiornom proklamacijom.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 6. 1984, Moment, br. 2, Beograd, 1985, str. 38-39