Marko Kratohvil

Među mnogobrojnim pitanjima koja je pokrenulo stvaralaštvo osamdesetih godina, svakako da vrlo istaknuto mesto beleži problem identifikovanja tradicije, ili izbora prethodnog uzora u umetnosti u odnosu na aktuelnu praksu. To potvrđuju upravo mnogobrojni “rivajvli” umetnosti dalje ili bliže prošlosti, recikliranja, peispitivanja, preformulacije, preoblikovanja itd. Pred generacijom umetnika koja je netom stupila na javnu izlagačku scenu, nekad latentno, drugi put konačno i eksplicitno, stoji problem istinskog prepoznavanja uzroka njihovog recentnog oblikovnog interesovanja i kreativnog delovanja.

U svojoj generaciji Marko Kratohvil možda ponajbolje primerom vlastitog rada postavlja i rešava problem prethodnog umetničkog nasleđa koje u nekim autorskim slučajevima još uvek delotvorno. Kratohvil je rođen u Beogradu 1958. godine; diplomirao je na vaajrskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti 1989, a potom i na postdiplomskim studijama 1991. u klasi prof. Koke Jankovića. I upravo taj podatak o završenoj školi ponajubedljivije svedoči o pasltičkom kredu M. Kratohvila, o jeziku i sadržaju skulpture koja se u toj školi neguje sa izrazitim osećanjem za punu vrednost naše tradicije. Zaparvo, čim se pogleda bilo koji rad M. Kratohvila, odmah je jasna njegova izvorna pobuna da na kvalitetno drugačiji način reinterpretira izgled ili oblikovno stanje one skulpture koja je bila stilski vodeća šeste decenijie, kada je u našim uslovima drugi put tokom ovog veka krčila sebi slobodne puteve i udahnjivala slobodni duh evropske umetnosti svoga vremena. Dakle, poput kauzalnosti, svakih trideset godina u srpskom vajarstvu odigrava se jedan novi stvaralački ciklus (proboj) tesno povezan sa dominantnim jezikom svetske umetnosti, ali i sa vrlo jasno podvučenim osobinama stvaralaštva u domaćim, a to znači specifičnim uslovima.

Marko Kratohvil proizvodi dela u varenom gvožđu, i nakon nekih njegovih pokušaja sa plastičkim dodacima i bojom, danas se stabilizovao u radu sa čistim metalom. Boja koja se i sada pokatkad javlja na njegovim delima, samo je prirodna posledica načina njegovog rada, te je ona otuda stavljena u pasivnu poziciju slučajnog likovnog elementa. Najvredniju istančanost pak Kratohvil iskazuje u jednom senzibilnom “grafizmu” svoje skulpture, gotovo prostornim crtežima vlikih unutrašnjih napetosti i dinamičnog pokreta. Za M. Kratohvila, skulptura je očigledno aktivni palstički sadržaj bez masa, jedna linijska struktura u kretanju i u prostoru, ili pak na površini zida, koja dodiruje veoma osetljivu granicu reljefa. Po ovakvim osobinam radovi MArka Kratohvila se prirodno i interpretativno čvrsto oslanjaju na savremeno srpsko vajarstvo koje je polovinom ovog veka izvršilo snažan prodor u prostore aktivnog savremenog izraza.

Jovan Despotović

Moment, 23/24, Beograd, 1991 (objavljeno 1995)