Poesis i teoris jednog psihijatra

Povodom zbirke crteža Ljubomira Erića

One veće privatne umetničke zbirke su, po pravilu, obojene ličnim estetičkim afinitetima njihovih vlasnika, dugogodišnjih kolekcionara. Njihovo vrlo intimno, vrlo personalizovano osećanje za lepo u nekom umetničkom delu presudan je i defintivni kriterijum koji ih vodi putem odabiranja i prikupljanja umetnina. Ovo je uvreženo mišljenje koje, unekoliko, varira u zavisnosti od profesionalne orijentacije sakupljača, njihovog obrazovanja, kruga umetnika u kome se kreću ili sa kojima su izgradili dugotrajno prijateljstvo itd. No, kada su u pitanju neke specifične profesije, posebno one koje se bave ljudskim duhom, zdravim, bolesnim, kreativnim, opsesivnim…, poput lekara, psihologa, prihoanalitičara, psihijatara, terapeuta, onda njihove kolekcije dobijaju na posebnom značaju. Zašto, pokušaćemo da ovim povodom – javnim predstavljanjem dela velike zbirke crteža prof. dr Ljubomira Erića, objasnimo u osnovnim naznakama.

          Iako je prof. Erić veoma poznat našoj javnosti po svojoj profesionalnoj delatnosti, nije naodmet da najpre ukratko ukažemo na nekoliko njegovih biografskih podataka. Prema oficijelnoj biografiji rođen je 1936. u Beogradu, psihijatar je i psihoanalitički psihoterapeut, dugogodišnji profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Osnovne oblasti rada su mu izučavanje straha, seksualnih poremećaja i psihopatologije kasne adolescencije, kao i primena psihoanalitičke psihoterapije u lečenju ovih poremećaja. Za ovu priliku posebno je važno istaći da se bavi i izučavanjem psihologije i psihopatologije likovnog stvaralaštva. Autor je brojnih stručnih i naučnih radova, kao i monografija, knjiga i udžbenika, a najvažnije su one iz dve oblasti: straha, Strah od ispita (1977), Panična stanja (1989, 1991), Agorafobija (1996), Socijalna fobija (1998), Strah od smrti (2007), Rečnik straha (2007) i seksualnosti, Medicinska seksologija, Seksualne disfunkcije (1993, 2005), Leksikon seksualnosti (2005). Ovde posebno ističemo knjigu iz psihologije umetničkog stvaralaštva: Psihoanaliza i psihopatologija likovnog izraza (2000). Dakle, već na prvi pogled, jasno je da se ne radi o bilo kakvom, posvećenom sakupljaču umetničkih dela, već i vrlo specifično usmerom profesionalnom interesovanju koje nadaleko prevazilazi uobičajene subjektivne ’estetičke’ kriterijume pri odabiru radova. Pri tome, Erićevo radno angažovanje zasigurno da je imalo ulogu za određenu vrstu stvaralaštva – u stilskom, likovnom i vizuelnom pogledu, koje je svesno ili nesnesno usmeravalo njegovu pažnju prema određenim umetničkim pojavama i autorima.

          Sasvim uošteno govoreći, kada psihijatri postave pacijenta na čuveni kauč, onda u njegovu svest, a naročito podsvest, ulaze određenim metodama. Nije nemoguće da te metode, ili načini analize imaju jake veze i sa samom strukturom ličnosti samog terapeuta. Veoma slobodno, pojednostavljujući tu vezu, reklo bi se da i oni sami projektuju vlastitu ličnost u onoga koga opserviraju. Ukoliko je ovo tačno – da se u psihijatrima ’ogleda’ ličnost onoga koga posmatraju, nije nemoguće ni zaključiti, u slučaju ako pri tome i kolekcioniraju umetnička dela, da se ona, po svojim formama i narativima, održajavu u samoj ličnosti sakupljača dajući celoj kolekciji, ili nekom njenom delu, ’boju’ i ’karakter’ vlastite subjektivnosti, strukture ličnosti, životnih i profesionalnih nazora i principa. Svesni opasnosti da ovime zalazimo u oblast za koju nismo kompetentni, preuzećemo ipak rizik da sada objasnimo deo kolekcije crteža Ljubomira Erića koji je pred nama i to ne isključivo njene umetničke vrednosti, formalne osobine, već i tematske sadržaje koje ova dela tako jasno i direktno emituju na posmatrače. Dakle, pokušaćemo da izađemo iz ljušture pukog kritičkog prosuđivanja formalno-stilskih karakteristika ove kolekcije te da, začas, navučemo odoru tragača za tumačenjem njihovih značenja.

          Od najveće pomoći biće nam same opservacije iz psihoanalize i psihopatologije likovnog izraza koje je napisao prof. Ljubomir Erić. U pomenutoj knjizi, u odeljku ’Likovni pravci – ekspresionizam i nadrealizam’, on zapisuje: ’Prihvatajući osnovne postavke psihoanalize, i pod njenim snažnim uticajem, posebno učenje o nesvesnom, kompleksima i simbolizaciji, ekspresionisti su smatrali da je prava i jedina vrednost samo ono stvaralaštvo koje izvire neposredno iz nesvesnog. Na taj način su podržali izučavanje likovnog stvaralaštva psihički obolelih, kojem su pridavali veliki značaj. Polazeći od ovog programa u kojem je vidno mesto zauzimao stav da fenomeni spoljašnjeg sveta i života u njemu dovode do velike napetosti i straha u čoveku, ekspresionisti su izgubili veru u realnost, pa su pokušli da se priklone magičnom mišljenju kako bi je nadvladali, potpuno odbacili, uništili i stvorili jednu kompletno novu svest.’

          A za nadrealizam, na istom mestu, autor piše: ’Kao pravac u likovnoj umetnosti, nadrealizam se u svom programu čvrsto oslanjao na psihoanalizu i njenu osnovnu koncepciju – učenje o nesvesnom. Samim tim, nadrealisti su prihvatili i likovno stvaralaštvo psihički obolelih proglašavajući ga za svoje nadahnuće. (…) Nadrealisti su odredili svoje polazište usvajajuću Frojdovu misao da je psihička realnost zaseban oblik postojanja koji se ne sme mešati sa materijalnom stvarnošću. Zato su forsirali automatsko izražavanje pesmom, proznim tekstom ili crtanjem, proglašavajući te i takve radove za odraz dubine bića i sopstvenog nesvesnog.’

          Šta više, u ovom smislu, sporeći se sa nadrealistima, i sam Frojd je primat davao sadržaju nekog likovnog dela a ne njegovom obliku koji je za njega bio od drugorazrednog značaja u doživljavanju, razumevanju i tumačenju umetnosti.

          Da se, posle ovih neophodnih pogleda prof. Erća, koji su očigledno nastali ne samo iz poznavanja njegove matične oblasti – psihoanalize, već i iz afiniteta, ali i upućenosti u likovnog stvaralaštva, i još više, i iz potrebe da takva dela i sakuplja, posvetimo prikazanoj kolekciji. Ona je začeta 1962. prvim nabavkama crteža i kolaža Ivana Tabakovića – umetnika čiji je ’usamljenički program’ začet još u zagrebačkom Anatomskom institutu (kada je crtao ljudske leševe) da bi ga u njegovoj poslednjoj fazi u umetnost odredio na način da: ’U svakom trenutku našeg života i svesti u nama i van nas javljaju se, traju i nestaju nepekidnim nizovima različitih međusobno povezanih pokreta, pojava i stanja fizičke i psihičke prirode.’ Preplitanje nadrealizma, nesvesnog, spontanog, čak i nekontrolisanog crtanja u radovima Tabakovića bila je dovoljno energetsko polje koje je snažno privuklo pažnju dr Erića. Taj put je više od pola veka sledio ovaj lekar-kolekcionar pronalazeći u najvećem broju prikupljenih radova ovaj kovitlac zaumnog, onosvesnog, nevidljivog oku običnog posmatrača, ali toliko blisko tanano senzibilizovanih stvaralaca poput mnogih autora u njegovoj kolekciji: Uroša Toškovića, Dada Đurića, Ljube Popovića, Vlade Veličkovića, u nekom smislu i Leonida Šejke, pa sve do Radomira Reljića, Halila Tikveše, Smaila Karaila, Tikala, Kemala Ramujkića…

          Gledano optikom ovog kolekcionara, njegovim razumevanjem smisla i cilja nauke kojom se bavi, praksom lekara koju upražnjava i shvatnjem razloga ovakve vrste likovnog stvaralaštva, čak i neki radovi Raše Todosijevića, Gordana Nikolića, Uroša Đurića i Stevana Markuša koji su takođe deo zbirke, po njihovim sadržinskim svojstvima, narativima, nesvesnim ili nekontrolisanim radom, eksplicitnim erotskim i pornografskim svojstvima, mogu biti tumačeni na identičan ili sličan način.

          Treću grupu autora iz ove kolekcije čine umetnici Caja Radojčić, Bora Iljovski, Đorđije Crnčević, Jovan Rakidžić, Era Milivojević, Mrđan Bajić, Saša Pančić, Siniša Ilić i Jovanka Stanojević koji nemaju toliko izražene narative podložne (samo) psihologiziranju o njihovom stvaralaštvu, već su oni bliže onome što bi se moglo podvesti pod ’estičku odluku’ kolekcionara da ih uvrsti u zbirku iz njegovih najčistijih emocionalnih razloga. Dakle, njihova dela su namenja isključivo zadovoljavanju potrebe uživanja u umetnost. Ili, možda ipak nije tako?

          Ako je za generaciju starijih umetnika fantastično slikarstvo otvaralo egzistencijalna, ili kritička društvena pitanja svoga vremena, za mlađe ono je na neki zakoniti način epohe proizašlo ili iz negiranja modernističkih koncepata umetnosti ili iz čistih estetički i hedonističkih poriva i potreba njihovih tvoraca. U svakom slučaju, i jednima i drugima umetnost je samo pogodan način prenošenja najdubljiv psiholoških, osećajnih i kreativnih stanja. I to je ono najvažnije što se može uočiti u načinu biranja radova za akvizicije ovog psihoanalitičara i lekara.

          Ovakvi radovi čine najveći deo kolekcije crteža dr Erića. U njoj se nalaze i dela koja ne ulaze u ovaj koncept razmatranja jer su kod ovog kolekcionara podstakla čistija, ili čak i jedino estetička interesovanja. Ali ni ona nisu izvan mogućih psiholoških teorijskih interpretacija nastajanja i tumačenja umetničkih dela. Jer, i jedni i drugi, i umetnici i psihoanalitičari nastoje da razumeju svet i ljude oko njih. I jedni i drugi se zapravo bave umetnošću – stvaranjem artefaka. Prvi nastoje da vizuelizuju ono što vide, osećaju, naslućuju…, drugi se trude da proniknu u razloge takvog njihovog viđenja i doživljaja duhovnog stanja te da razumeju razloge zašto ih to, nešto posebno, odvaja od ostalih ljudi. U ovom posebnom slučaju, autori zastupljeni u kolekciji Erić izrazili su spoljašnji i unutrašnji svet na svoj način, a kolekcionar se prepustio estetičkom zadovoljstvu tim i takvim radovima, ali sa određenim znanjem i iskustvom razumevanja koje mu je odredila njegova profesija.

          Ako smo pošli od smele pretpostavke da upavo ovakva kolekcija, ne samo da govori o umetnicima i njihovim delima, već i o ličnosti onoga koji ih je sakupio u jednu jedinstvenu celinu, onda treba, makar i fragmentarno, ocrtati i ličnost njenog tvorca. Dakle, još smelije je reći da se kroz autorske ličnosti ovih, ili bolje reći – ovakvih umetnika, može ponešto reći i o samoj ličnosti onoga koji ih je dugi niz godina prikupljao. Umetnici su, svesno ili nesvesno, koristili nalaze psihologije organizujući svoja dela u određene oblike u kojima su kreirali sadržaje i forme umetničkih dela. S druge strane, nastojanje psihologa, psihoanalitičara, psihijatara i terapeuta da ’na svoj način’ prodru u te sadržaje i forme razumljiva je sa stanovišta njihove potrebe da proniknu u tu posebnu manifestaciju duševnog života čoveka – u ovom slučaju umetnika. Nije naodmet napomenuti da je psihoanaliza samo jedna od mnogih škola psihologije kao nauke koja se koristi i u tumačenju umetničkog stvaralaštva. Negde sam pročitao kako ’avet psihologije kruži estetikom’. Profesor Erić je profesionalnom i kolekcionarskom praksom postojanje te sablasti potvrdio.

          U najkraćem, ovde je uspostavljena trijada: umetik-delo-kolekcionar. Ličnost umetnika je veoma izazovna tema za psihoanalizu. Takva teorija ličnosti stvaraca prodirala je u sve aspekte njihovih struktura: poreklo, uticaj sredine, porodični, društveni, obrazovni, kulturni milje, estetičke, stilske ili poetičke škole iz koje su proizašli… A, da li, drugi deo ovog niza, izaziva isključivo estetičke osečaje u posmatraču, ili vlasniku? Predstava nekog umetničkog predmeta, opet nas uči psihologija, postaje to tek njegovim određenjem od strane onoga koji ga posmatra. Dakle, publika (svih vrsta, od slučajniih posmatrača do pasioniranih sakupljača) unosi u umetnički predmet vlastita zapažanja, poimanja, razumevanja i tumačenja. Estetička informacija koja je postavljena u umetničkom predmetu i koja se odatle emituje, određuje ga i transplantira do imanentnih karakteristika u svesti posmatrača, vlasnika, bilo koga koji ga gleda. Krajnji učesnik, korisnik umetničkog predmeta, njegov uživalac ili analitičar, uspostavlja specifičnu relaciju sa njim. Da li to znači da umetički pedmet zapravo postoji samo ako je posmatrač, njegov ’korisnik’, ’potrošač’, ’konzument’ sa njim uspostavio aktivnu relaciju? Da li to znači da bez ’posmatrača’ umetnički predmet ne postoji? Da li to znači da mu značenje forme i sadržaja daje isključivo ’gledalac’? Psihologija insistira na tome da umetničko delo postaje to jedino ako izaziva određene reakcije ili efekte u nečijoj svesti. I sada se odigrava ključni događaj, onaj na kome insistira osnovna teza ovog napisa: (psiho)analitičar je u ovom slučaju taj koji poseduje konačnu ’istinu’ o svakom umetičkom predmetu koji pripada njegovoj kolekciji. Doktor Ljubomir Erić je, zapravo, pravi tvorac njenog značenja, smisla i vrednosti. A njegova znanja i iskustva koja su proizašla iz profesionalne prakse su definitivni i jedini kriterijumi u njenom formiranju, dakle, izboru svakog od prikupljenih i prikazanih radova. Zbog ovog razloga neophodno je istači i da je ova zbirka crteža jedna od najspecifičnijih u poređenju sa svim drugim umetičkim kolekcijama koje su pojedinci prikupili, a neki od njih i prikazali na ovakvim izložbama.

          Dublje razmatranje fenomena estetske valozizacije ovde prikazane kolekcije dela, dakako iz ugla njenog skupljača, krenuće putem približavanja dve stvarnosti – transcedentalne prakse (stvaraoca) i kognitivne prakse (kolekcionara). Poesis umetnika i teoris (da ovde kažemo) ljubitelja umetnosti u fluidnom kovitlacu sjedinjuju se do jednog – do preklapanja imaginacije i viđenja, do izmaštanog i perceptivnog. U ovoj čudnovatoj igri ’delo po sebi’ postalo je ’delo za subjekta’. Ako se može reći, u ovom prožimanju vidi se korelacija kreativnog i psihoanalitičkog, estetičkih ciljeva i psiholoških modela njihovog razumevanja (i, eventualno, tumačenja). U ovakvim, retkim slučajevima, ukida se uobičajena podela između aktivnog (stvaralačkog) i pasivnog (receptivnog) subjekta. Erić je sa ’svojim’ umetnicima uspostavio takav odnos u kome se briše granica između saznajnog (ili emocionalnog) odnosa i stvaralački delatnog te se stoga zasniva novi odnos razumevanja: s jedne strane nesvesnog u subjektu koji stvara i svenog u subjektu koji posmatra. Uobičajene različtite pozicije tvorca i recipijenta čija je pažnja privučena ovde se maksimalno približavaju – do potpunog poklapanja. Izučavanjem psihologije tvorca umetničkog dela približavamo se i doživljaju korisnika tog umetničkog dela. Proživljavanje posmatrača (ili u ovom slučaju zainteresovanog analitira) u kontaktu sa delom neminovno dovodi i do razumevanja doživlja koji su proizveli njegovu formu i značenje. Znači, određeno umetničko delo traži i od posmatrača jedan svojevrsni poesis – upravo estetsku imaginaciju koja će mu omogućiti ne samo percepciju formi dela već i kogniciju njegovih narativa. Tu se stvaralac i analitičar podudaraju po svojim potrebama, ciljevima, nastojanjima, težnjama… Da li dakle sada, na ovom mestu, možemo da razumemo koja je prava funkcija estetske prakse, odn, put psihoanalitičkog prodiranja u njene dubinske slojeve koji laičkim posmatračima ostaju nedohvatni, površni i nedovršeni a u (profesionalno) prosvećenima dopiru do punog obima razumevanja sa zaokruženim značenjima smisla.

          I jedni i drugi – i kreatori i receptori imaju podjednaku potrebu za umetnošću. Jedni da je proizvode, drugi da je konzumiraju – ili poseduju. Kreacija umetničkog dela podrazumevanje davanje, njegovo konzumiranje podrazumeva uzimanje. U ovoj razmeni energija imaginacije preobražava se u snagu doživljaja. Ako je stvaranje indivudualno, recepcija je kolektivna, kada je u pitanju izložba samog umetnika, kolektivna ekspozicija ili neka autorska, kuratorska postavka. Kolekcionari, jedini posednici i uživaoci nekih umetničkih pedmeta imaju potrebu da vlastiti doživlja podele sa drugom publikom. Tada se odlučuju da svoju zbirku prikažu javnosti, kao da žele da kažu: da, ja jesam vlasnik, ali želim da sa drugima zajedno uživam u umetničkim vrednostima onoga što, sticajem okolnosti jedino ja imam. Time se oni zapravo razotkrivaju kao ličnosti koje nisu posesivne već su socijalno i kulturno savesne. Sada su oni preuzeli ulogu srednjeg dela pomenute trijade – umesto predmeta u tom lancu između stvaraoca i gledalaca našao se kolekcionar koji, umesto nekog pojedinačnog umetničkog dela, obavlja transfer estetičkih sadržaja od umetnika prema publici. Ovaj element takođe treba da se uzme u obzir pri valorizaciji čina kome prisustvujemo – javnom predstavljaju ove zbirke crteža. To je, napokon, smisao i ove umetnosti, odn, kolekcije crteža dr. Ljubomira Erića koju imamo prilike da vidimo? Može se uzeti da je umetnost, u najopštijem smislu – stanje duha, ili kako bi psiholozi rekli: komplikovan mentalni proces realizovanja kreativnih potencijala ličnosti autora. Relizacije ne samo kroz pojedince već i kroz kolektiv.

          Pored svih vrsta umetničkog izražavanja dr. Erić se opredelio za vizuelno stvaralaštvo… Zašto, to je novo pitanje?  Možda zato što mu ona i u neverbalnoj komunikaciji omogućava dubinski pogled u njenu suštinu i razloge o čemu govore njene forme i sadržaji. O tome, nekom drugom prilikom. Verovatno onom kada budemo u prilici da pogledamo celokupnu kolekciju Erića koja, sem crteža, sadrži i slike, skulpture, objekte…

Na delu je, da na kraju otvoreno kažemo, indirektno psihoanaliziranje ličnosti umetnika zastupljenih u ovoj kolekciji – posredstvom njihovih radova. S druge strane, stavaralac ove zbirke sam se, vlastitim duhovnim korpusom, ’utisnuo’ u široki spektar njenih estetskih i psiholoških značenja i sadržaja. A nije nemuguće ni to da sam, dok sam ispisivao prethodne redove, upravo i sam, nehoteći, ležao na istom kauču.

Jovan Despotović

Umetnički paviljon ’Cvijeta Zuzorić’, (pred. kat.), Beograd, 2010, Arhipelag, Beograd, 2010, ArtFama, br. 38, s. 39-41, Beograd, 3. 2010