Evgenija Demnievska – Diskurs utopije modernizma

Linja ima svoju filozofiju, čvrstog su uverenja teoretičari modernizma, i na tom postulatu bile su čak izgrađene čitave kritičke i estetičke škole koje su tumačile mnogobrojne pravce ili stilske obrasce tadašnje likovne umetnosti. Išlo se dotle da je isticano kako svi osnovni slikarski izrazi uglavnom počivaju na crtežu… Od međusobnog položaja, ili usmerenja, linija-crteža pravljene su složene interpretacije koje su otkrivale značenjske, simboličke, literarne, poetičke, slikovne predstave umetničkih dela što je posebno došlo do izražaja krajem 19. i na početku 20. veka i ujedno je predstavljalo jednu od poznatijih utopija iz vremena modernizam, tog velikog umetničkog preobražaja koji je potpuno izmenio njen lik i smisao. Kao i umetnost, linija je u raznim periodima negirana i uzvišavana, apostrofirana i apsolutizovana, profanisana i glorifikovana…, rečju, delila je sudbinu stvaralaštva na isti način i sa istom ishodom.

Prožimanjem i sintetizovanjem mnogih umetnosti u istom periodu, na primer, arhitekture i slikarstva, dolazi do ukrštanja ovih rodova pa su time i elementi jezika tih diciplina menjali sadržaj upotpunjavući se osobinama, izvorno nekarakterističnim, za tu oblast stvaralaštva. Slično se dogodilo i sa prostorom. Upravo tada, kada je slikar primetio arhitekturalne oblike u prirodi, a neimar postao svestan pikturalnosi u svom radu, dakle upravo tada prostor je, po osnovnim likovnim osobinama, i u jednoj i u drugoj diciplini, postao još jedna od omiljenih modernističkih utopija. Iz toga je proizašao stav po kome da bi se video oblik prostora posmatrač mora biti van tog prostora, što praktično znači da dolazi do konačne podvojenosti onog subjekta koji posmatra i onog koji misli. Dakle, nastaje pitanje: kako ono što je iskustveno dvodimenzionalno (u ovom slučaju vidljivo) postaje doživljaj ambijeta (u istom slučaju osećajno), ili kako se percipira prostornosti u jednom i drugom sistemu? Prostor stoga može biti (i jeste) i realan i iluzivan, i mentalan i osećajan, i konceptualan i afektivan. I sve to u isto vreme u određenim kreativnim praksama.

Neće biti netačno ako iz prethodnog izvučemo zaključak da je problemska konceptualizacija (ova dva elementa plastičkog izraza – linije i prostora) ostala kao jedna od poslednjih estetičkih utopija umetnosti 20. veka. Na tom putu vidimo i radove – akrilnim crtežom na papiru, Evgenije Demnievske nastale u poslednje četiri godine. Osnova njene slikarske forme je definisana (bojenom) linijom koja poprima obrise linije-sfere (po čemu je ova izložba i dobila naziv). Demnievska se zapravo bavi načinom percepcije (tačnije paradoksa) – dvostrukim osećajem-utiskom, a potom i doživljajem protivurečnosti onoga što je vidljivog i onoga do čega dolazimo intelektualizacijom slikovne predstave sa kojom smo neposredno suočeni. Kod nje je vidljivo kako je delo razdeljeno racionalnim i emocionalnim doživljajem i stvaraoca i posmatrača.

Radi lakšeg razumevanja ovog ambivalentnog paradoksa u pomoć nam može priteći (Deridino) dekonstruktivno mišljenje. Dekonstrukcija kao drugi pravac (u odnosu na konstrukciju) odgoneta (u jeziku vizuelnih umetnosti) ono šta vidimo, zapravo ono što iz iskustva poznajemo kao prostorno-površinsku predstavu. Dekonstrukcijom obavljamo urušavanje nekog entiteta, posebnosti, originalnosti, jednoznačnosti…, a u ovom slučaju jednosmerni odgovor na pitanje šta zapravo vidimo – ne samo u radovima Evgenije Demnievske, već i u našem prirodnom okruženju. Analitička umetnost ustanovila je bazičnu normu dela, a potom je dekonstrukcija tu normu semantički (ali i na druge načine, recimo prekomponovanjem u vizuelnom stvaralaštvu) razjasnila na jednom drugom perceptivnom i saznajnom nivou. Njen rad se bavi istraživanjem jednog od pojmova u likovnom stvaralaštvu u kome nam se pokazuje vidljivi svet. Ona čini napor da normu tog pojma iskaže vizuelnim jezikom slikarstva tako da gledalac treba da vidi (kao u nekoj vrsti obrnute, izokrenute slike), taj prostor u kome se određuje entitet/idenititet stvari. Od stepena uspečnosti tog nastojanja zavisi mogućnost intelektualne refleksije i uosećavanja kod posmatrača direktnim obraćanjem njegovom oku, njegovom raciju i njegovom iskustvu posmatranja sveta. Atorka kaže: ’Za mene jeste važna tačnost u određivanju tog prostora, jer smatram da je to baza za komunikativnost radova sa publikom.’

I još jedno pitanje se ovde pojavljuje kao bitno: da li ono što je (ne)vidljivo je istovremeno i (ne)izrecivo u diksursu o vizuelnim umetnostima? Ključni stav je sama autorka postavila: ’Moja glavna preokupacija nije  predstavljanje (bilo čega vidljivog) već traženje onog prostora u kome nam se vidljivo pokazuje. Pokušala sam da slikarskim gestom zabeležim ono što oko, preko pogleda, razume.’ A da li je to što se razume, zapravo paradoks vizuelnog koji preko percepcije utiče na mentalni osećaj? Demnievska ističe kako linija u njenim radovima ’sadrži paradoks, zbog toga sto je duplikatna, s jedne strane se otvara prema spolja, deo koji nam je vidljiv, a s druge strane se otvara prema unutra (onoga što gledamo) i na taj način čini da je vidljivi svet prisutan i preko onog nama nevidljivog dela, odsutnog.’Linijom se u njenim radovima, ambijentalno postavljenim u dimenzijama zatvorene životno-radno-izlagačke prostorije, zapravo stvara jedna vrsta zakrivljenog (sferničnog)  prostora koji otvara procep u gledanju i viđenju, i taj procep izazvan kreativnom voljom autorke, upravo tom linijom-sferom kojom se ona bavi u svojim radovima izaziva sumnju u dalju opravdanost bilo kakavih modernističkih utopija koje su prerasle u svojevrsne dogmatizme.

Ona – linija-sfera, i prostor koji ona, kao paradoks viđenja, stvara je element dinamizma njenog rada. On (prostor) postaje aktivni trenutak iluzivne vizuelne plastičke predstave. Ta sugestivnost načina upotrebe jednog likovnog elementa (linije) da bi se stvorila iluzivnost neke vizuelne plastičke predstave (prostora) glavni je metod, ali i cilj ovih radova Evgenije Demnievske.

Koliko smo premni da u toj igri ’zavođenja pogleda’ učestvujemo, ili da umetniku poverujemo, ne zavisi od naše racionalne volje niti od stepena izoštrenosti vlastitog vizuelnog senzibiliteta, već ponajpre od spremnosti da se, poput same autorke, u njenoj raspravi o modernim utopijama, sada, na početku novog stoleća, konačno oslobodimo tih poslednjih ostataka stvaralačkih dogmatizama u umetnosti prošlog veka. Deziluzionizovanje naših odavno uvreženih predstava o pojmovima, sredstvima i ciljevima moderne umetnosti je na delu u stvaralaštvu umetnika koji su pre drugih osetili potrebu da se ih podvrgnu temeljnoj sumnji. Radovi sa ove izložbe Evgenije Demnievske o tome govore, sa tim smo suočenim ovom prilikom. 

Jovan Despotović

Umetnički paviljon ’Cvijeta Zuzori’, Beograd, 2007, Rasprava o utopijama modernizma, ArtFama, br. 9, s. 36, Beograd, 10. 2007, s. 36