Živko Grozdanić Gera – ’Meteorska kiša’

Zaista neumorni, nadasve aktivni na mnogim poljima, a pre svega u neprestanom stvaralačkom poduhvatu, vršački (odnedavno i novosadski) umetnik Živko Grozdanić Gera i ovog puta je, potpuno dosledno svom provokativnom kreativnom karakteru i mentalitetu načinio jednu dvodnevnu izložbenu instalaciju koja je pobudila i veliko interesovanje, ali i kontrovezne reakcije.

Nekadašnji direktor vršačke Konkordije, a sada Muzeja savremene likovne umetnosti u Novom Sadu, već celu proteklu deceniju privlači pažnju likovne publike i kritičara svojom intenzivnom aktivnošću koja je ovu provincisku galeriju dovela u red najznačajnijih izlagačkih prostora u prethodnoj Jugoslaviji. Nekada “mrtav”, veličanstven po dimenzijama i rasporedu prostora (koji je nekada bio gimnazija a potom je pripao Narodnom muzeju) nakon što ga je preuzeo Grozdanić oživeo na tako ekskluzivan način da se bez preterivanja može reći da su u njemu priređene neke od najznačajnih izložbi koje će zasigurno obeležiti tu epohu, upravo koje će ostati u povesnoj memoriji i literaturu kao znaci umetničkog vremena devedesetih godina (što je već jasno naglasio i Ješa Denegri u knjizi: ’Devedesete – teme srpske umetnosti’).

Da se samo začas podsetimo da su u Konkordiji održana četiri Jugoslovenska bijenala mladih umetnika, što je bila gotovo jedina prilika da se prikažu dela najboljih stvaralaca najmlađih generacija, potom brojne samostalne izložbe (poput Dragomira Ugrena, Mirjane Pavlović, Milana Blanuše, Milete Prodanovića itd., ili grupne na kojima su učestvovali Raša Todosijević, Tanja Ostojić, Nenad Racković te mnogi drugi), potom autorski projekti kritičara (na primer Svetlane Mladenov u nekoliko navrata ili antologijske postavke Ješe Denegrija i Miška Šuvakovića pod nazivom “Prestupničke forme” dr.). U ulozi art-direktora Konkordije, Grozdanić je zapravo bio pravi i jedini spiritus moves, kreator programa, organizator, finansijski operativac, urednik i izdavač publikacija i mnogo štošta drugo što je bilo neposredno povezano sa izložbenom delatnošću.

Da drastična i brutalna prozornost nisu korateristične samo za ovaj najnoviji Grozdanićev rad svedoče i dve njegove instalacije izvedene početkom 2000. u Konkordiji kada je priredio samostalnu izložbu koja je ispunila sve sale (kojih je ukupno sedam i zbog veličine nadrastaju i najveće galerijske prostore u sadašnjoj državnoj zajednici). Naziv izložbe je, u slobodnijem prevodu, “Beli bubrezi u krvi” prema dva rada postavljena pod ovim naslovom. Jedan su činila crvena burad okačena o zid galerije na kojima je ispisan njihov sadržaj – sirovina od koje se pravi taj kulinarski specijalitet, a kao legenda uz rad stajao je odštampan recept za pripremu tog jela. Drugu rad su bile zapravo tri zasebne, identične celine koje su zauzele tri galerijska prostora i nalik su stolu po kome su proliveni pravi beli bubrezi u autentičnoj životinjskoj krvi. Stolovi na kojima su oni postavljeni delovali su na taj način da dobijaju dvostruku ulogu: najpre njihova brutalna prizornost pravih životinjskih organa rasutih u pravoj krvi podseća na izgled klanice u kojima se te životinje kolju i čereče ali su i nalik “kuhinjskim” stolovima na kojima oni treba da se serviraju kao popularno i ukusno jelo. Ovaj opšti, brutalni vizuelni prizor, ne artificijelan već bukvalan, ’tautološki’, dopunjen užasnim zadahom koji nastaje usled raspadanja organske materije tokom vremena podsticao je na pojačanu emotivnu i intelektualnu reakciju gledaoce koji nisu navikli da u galerijskom prostoru, gde po prirodi stvari, uobičajeno, nailaze na “estetizovane” umetničke predmete, (i pored svih avangardnih, modernističkih i postmodernističkih provokacija) izazivaju stanovitu unutrašnju pobunu koja se kosila sa standardnim osećanjem kada se želi pojesti roštilj načinjen od tih organa.

A to je upravo i jedan od bitno postavljenih ciljeva ovog autora koji je u svom radu prošao ne samo fakultetsko obrazovanje (diplomirao slikarstvo na sarajevskoj Likovnoj akademiji), već i kroz prethodnu fazu tokom osamdesetih godina kada je participirao na liniji analitičkog i primarnog slikarstva. Dolaskom u rodni Vršac početkom devedesetih u vreme kada započinju jugoslovenski ratovi i drama raspada nekadašnje države, Grozdanić je iz temelja promenio kreativni stav koji se razgranao u nekoliko pravaca.

Na sadašnjoj izložbi Grozdanić ide praktičmo istim putem i teži identičnom cilju: snažnoj provokaciji vizuelnim i plastičkim sredstvima, destabilizovanju određenih javnih stereotipa, mitova i tabua, kritikovanju aktuelnih političkih i ideoliških procesa. Ovoga puta meta mu je vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve, dakako ne kao ličnost koja u javnosti važi za  nespornu ličnost, ali institucija na čijem je čelu već niz godina pokazuje tendencije koje nisu primerene ni njenoj tradiciji ni njenom mestu u državi i naciji. Prizor je doista drastičan: voštana figura Patrijarha Pavla u prirodnoj veličini leži na podu galerije jer je ’pogođen’ meteorskom kišom čiju su komadi razasuti oko njega. Ova hiperrealistička, tautološka scena i za ateiste deluje uznemiravajuće, duboko dirajući najintimnija osećanja ma kakva da su u odnosu na crkvu i današnje predstave o njoj.

No, mora se istaći i to da je ovaj rad svojevrsna replika i inspiracija delom italijanskog umetnika Mauricija Katelana ’Deveti čas’ koji prikazuje nedavno preminulog Papu Jovan Pavla II koga je takođe meteor oborio na zemlju. Ako se zna da je taj rad devedesetih izveden u Poljskoj, zemlji duboko prožetoj katolicizmom (u kojoj je crkva, za razliku od naše, odigrala značajnu i pozitivnu ulogu u demokratizaciji društva), pri tom i postojbini tadašnjeg Pape, onda su reakcije krelikalnih i konzervativnih krugova bile žestoke i razumljive. Ova konstatacija dovodi do pitanja uloge naše crkve u demokratskim promenama, naročito posle oktobarskog prevrata kada se ona, prema svim pokazateljima, u najmanju ruku, nije snašla u tom istorijskom trenutku. Upravo suprotno, iz crkvenih krugova je dolazila i najsnažnija odbrana antidemokratskih tendencija tokom posledniih petnaest godina. I to se nažalost, i danas nastavlja.

Otuda potiče puna aktuelnost i značaj ovog rada Živka Grozdanića Gere.

Jedina oficijelna reakcija, pored niza anonimnih koje su prenete internetom a potiču od radikalno desnih i crkvenih krugova, koja je došla od jednog nesmotrenog ministra, a koji je ishitreno istakao, tumačeći ovaj rad na svoj način, da umetnost ne treba da se meša u crkvene i političke poslove (što je ona tokom svoje istorije naravno uvek radila sa velikim zadovoljstvom i uspešno), otkrivajući time prirodu vlastitog shvatanja (ali možda ne i samo njegovog u aktuelnoj Vladi) po kome se, baš obrnuto, politika i u ovom vremenu, kao i u periodu prethodnih diktatura, mora mešati u umetnost određujući joj teme kojima se može baviti, načinom, dakle formama, koje su ispravne za javnu upotrebu, najzad, što je najgore, i arbitriranjem u oblasti umetničkog i estetičkog vrednovanja. Nešto kasnije je usledio i jedan novinski komentar u ’uglednom’ beogradskom nedeljniku koji krajnje proizvoljno, neznalački i zlurado potencira ono čega zapavo i nema na ovoj izložbi. Naime, autor u vidu uvodnika upisuje u ovaj Grozdanićev rad ono što on i ne sadrži, dakle ono što se piscu učinilo da on znači: ’karneval netolerancije i prostakluka’ – baš kao da se ovaj nesrećni uvodničar posmatra u ogledalu dok piše ovu neprimerenu paskvilu dostojnu samom dnu dostojnog žute štampe koje imamo na pregršt. Odgovor na pitanje zašto je čitanost njegovog ’uglednog’ nedeljnika spala na aktuelni broj prodatih primeraka, ako ga kao zamenika glavnog urednika to uopšte zanima, nalazi se u sadržaju i porukama upravo ovakvih komentara.

Ceo ovaj događaj neodoljivo je podsetio na političku i kulturnu atmosferu koja je dominirala tokom devedesetih godina vraćajući nas, poput nekog zarđalog vremeplova, u period za koji smo – izgleda pogrešno, mislili da je za nama i da nam se neće ponoviti. No, ovde je ponavljanje istorije, i to one negativne, izgleda postalo neizbežno.

Nijedan prikaz rada Živka Grozdanića Gere neće biti dovoljan ako se ne ukaže na njegov ogromni aktivizam i na drugim poljima u najneposrednijoj vezi sa umetničkim stvaralaštvom a ima karakteristike “lokalnog delovanja u globalnim razmerama” i karakterističan je za umetnost tekućeg perioda. Naime, Grozdanić se za sve ovo vreme pokazao i kao vrlo spretan organizator umetničkog života u Vršcu, (a odnedavno i u Novom Sadu) koji je okupio praktično sve vredne i značajne umetnike. Uz to, on je bio i jedan od pokretača znamenitih vršačkih kulturnih časopisa “Košava”, kasnije i ’Artkonteksta’, koji su znatno nadišli lokalne granice, rečju, Živko Grozdanić Gera je jedna od ključnih ličnosti, ako ne i najznačajnijih, koja je inicirala i realizovala ono što je ostalo poznato kao “vršačka (ali i vojvođanska) kulturna inicijativa”.

Ovaj svestrani aktivista kulturnog i umetničkog života ne samo svojim delom već i ukupnom aktivnošću (i to ne samo u gradovima u kojima je živeo) koju sprovodi u niz institucija – Narodnom muzeju, Konkordiji, Galeriji Aurora, Muzeju savremene likovne umetnosti, Muzeju savremene umetnosti itd., časopisima, organizaciji jugosloveskih umetničkih manifestacija, izdavačkoj delatnosti itd., gotovo da spada u tip “renesansnih” kreativnih priroda koji ima vremena, energije, dakako i znanja i talenta, da svaku od ovih oblasti ispuni gotovo besprimernim entuzijazmom čime ga dovode u red onih autora i umetničkih stvaralaca koji na mnogostruke načine obeležavaju tekuću epohu.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 9. 2005, Simptomi singularizacije, (koautor), Biro za kulturu i komunikaciju, Vršac, 2008.