Svetomir Arsić Basara ili jedan predgovor nužno mišljen kao pogovor

Na delu Svetomira Arsića Basare, uočeno je već ranije, reflektuju se svi bitni sadržaji epohe kojima je on, tokom dugog vremenskog razdoblja – od pedesetih godina prošlog veka pa sve do danas, bio pouzdanim svedokom ali i uspešnim umetničkim tumačem. 

U više navrata njegov skulptorski opus do sada je opisivan, periodizovan, vrednovan, kritički obrađivan, teorijski postavljen, te se stoga danas te odrednice uglavnom potvrđuju. No, kako je ovaj autor prolazio kroz najrazličitije, ne samo umetničke, već i životne, preciznije rečeno – egzistencijalne situacije, budući je poreklom i sudbinom iz jednog malog mesta sa obronaka Šarplanine, što je u morfologiji njegovo rada ostavilo najdubljeg traga, ali isto tako i u duhovnim, intelektualnim i mentalnim slojevima konstitucije njegove složene ličnosti, i uzimajući u obzir realnosti područja njegovog porekla, svim tim ocenama može se pouzdano dodati još jedna, moguće i najtačnija: Svetomir Arsić Basara živeo je dva, čvrsto uvezana paralelna života, jedan zabeležen u njegovoj biografiji od dečačkog doba, đačkog, studentskog, profesorskog i akademskog perioda, i drugi utisnut u oblik, plastičku formu drveta koje je doživljavao i tretirao gotovo kao istoznačnu i istovrednu stranu vlastite ličnosti. I doista, malo je primera u srpskom savremenom likovnom stvaralaštvu da je toliko duboko u nečije delo utisnuta čista emocija autora, da je toliko intrenzivno proživljavan svaki njegov deo, pa i onaj najmanji, gotovo nevidljivi element forme, da su toliko čvrsto, prepleteni, uvezani spoljašnji i unutrašnji damari vremena, dramatičnih i lirskih trenutka, usuda istorije, sadržaja individualne i kolektivne memorije …

Kada vreme da za pravo ne samo estetičkim vrednostima nekog dela već i njegovim idejnim sadržajima, njegovim porukama oblikovanim u određenom trenutku ali namenjenim budućnosti, i kada se one potvrde, tada nije obezbeđena isključivo bezsubjektivnost takvog rada već upravo njegova autorska personalnost. Svakako da nije potrebno previše argumentovati da je baš takav slučaj sa umetničkim opusom Svetomira Arsića Basare. Još jedna, današnja potvrda trajnosti njegovog dela istovremeno je i potvrda duhovne, kreativne, intelektualne posvećenosti ovog autora koja nije skorijeg datuma, već je, kako ćemo videti u ovom eseju, začeta u delikatnom trenutka samoprepoznavanja umetnika, pre svega, kao odgovornog i posvećenog kreatora okrenutog budućnosti uprkos stalnoj zagledanosti u prošlost u sadašnjost. Nauk da je klasika uvek bila, naravno u svom vremenu, avangarda važi u svakom posebnom slučaju. I u slučaju dela Svetomira Arsića Basare takva je namera – transpozicija tradicije jezikom savremenosti u poruku budućnosti. 

Neprolaznost istinskog umetničkog dela potvrđena je i ovim primerom: stvaralaštvom Svetomira Arsića Basare studijom koja je pred nama čitana je, u odnosu na sve ranije, najpotpunije i najposvećenije. 

Otuda su i ovih nekoliko reči na početku zapravo nužno dobile prizvuk zaključka. Mnogi su se već uverili u tačnost ovakvih, ili sličnih, sudova. Nema sumnje da će i oni koji dolaze misliti i osečati na isti način gledajući umetički opus Svetomira Arsića Basare. 

Jovan Despotović

Basara, (monografija), Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, Narodna i univerzitetska biblioteka ’Ivo Andrić’, Priština, 2004.