Vojin Stojić – Dinamični zapisi kretanja

Otvaranje puteva

Nakon kratkotrajne stagnacije u periodu idejno dirigovane estetike socijalističkog realizma, srpska likovna umetnost naglo se otvarala prema novim plastičkim konceptima krećući se različtim jezičkim pravcima, stilskim usmerenjima i oblikovnim praksama. Prve posleratne generacije, upravo one koju su na umetničku scenu stupale početkom šeste decenije, sada potpuno oslobođene politički nametnutih obrazaca u stvaralaštvu, otvoreno su iskazivale promenjena shvatanja mesta likovnosti, odnosno njenog povratka isključivo vlastitim merilima i vrednostima. Iako je skulptura među njima bila najinertnija i najnepogodnija za takvu promenu, (zbog poznatih razloga od materijalnih do tehnoloških itd.), vajari su takođe dali značajan doprinos toj obnovi, upravo ponovnom priključenju naše umetnosti u veliku porodicu evropskih i svetskih kulturnih tokova.

Jedan među najzanimljivijima i najosobenijim (a čije delo začudo nije dobilo potrebnu estetičku valorizaciju) jeste i skulptor Vojin Stojić. Njegov neveliki likovni opus ipak ima dovoljno dragocenih podatak i dela koji svedoče da se upravo i u njima mora tražiti odgovor na pitanje kako je srpska umetnost bila transformisana u novim uslovima obnovljenog modernizma a koji će nas odvesti i do adekvatnog tumačenja o vrsti preobražaja i to ne samo unutrašnjih razloga vajarskog oblikovanja već i o tome kako se danas ta promena može tačno razumeti u plastičkim zadatostima epohe u kojoj je nastala, ali i o njenom budućem kretanju kroz vreme – sve do aktuelnog trenutka u kome nesumljivo i nadalje zauzima aktivno mesto.

Iz konflikta koji je neminovno nastao u odlučnom momentu kada je potreba za promenama ispoljena kod brojnih stvralaca na početku pedesetih godina, stasala je ne mala grupa umetnika (u raznim likovnim disciplinama) koji su začeli disperzivna kretanja u mnogim pravcima, a danas bi se taj proces mogao razumeti i kao svojevrsna pluralistička paradigma. On se kretao u širokom rasponu od izmenjenog realizma (ne samo u tematskom sloju već i u formalnom) do brojnih primera apstrakcije – meke bliske asocijativnim narativima i tvrde, upravo potpuno oslobođene bilo kakvih podataka spoljašnje realnosti. Dakako da je u tim krajnostima bilo brojnih individualnih autorskih izraza koji su potpuno nezavisno, samostalno i autonomno formirali vlastita dela. Vojin Stojić je među njima jedna od najautentičnijih i najoriginalnijih pojava u tom pionirskom periodu umetničke savremenosti koja se podudarala sa unutrašnjim državnim i socijalnim otvaranjem Jugoslavije.

Modernizam, koji se u Stojićevom ranom periodu vidi kao niz oblika asocijativne apstrakcije koji bi (da nije naziva radova: “Ptica” iz 1956, “Zlatna žena” 1957, “Pala ptica” 1959. i dr.) mogao čak biti uzet i kao potpuno bezpredmetna umetnost u odnosu na ikakve prirodne podatke. Njegov izuzetno slobodni trodimenzionalni crtež, izrazito dinamičan zapis prostornog, voluminoznog grafizma, sa naglim i neočekivanim promenama smera kretanja, uneo je u njegov rad dotad neviđeni aktivizam oblika koji ne samo da je svedočio o jednom izrazito živom stvaralačkom duhu već i više od toga – o nezabeleženoj potrebi da se načini delo koje će svojim masama, u osnovi vizuelno izuzetno pokretnim a u svojoj faktičnosti razumljivo statičnim, percepciju i utisak posmatrača direktno povezati sa autorovim unutrašnjim senzibilitetom, sa njegovim nemirnim i znatiželjskim raspoloženjem za traganjima po novim prostorima izraza, za različitim mogućnostima rada i realizovanje postavljenih stvaralačkih ciljeva. Ta dinamična linija kretanja masa kroz prostor koja je uspostavljena kao Stojićev plastički znak činila je katkada grube, oštre, opasne, bolne prodore u vlastitu okolinu narušavajući njenu neprokosnovenost, izolovanost i otuđenost od samog dela, a drugi put je pak ona lirska, poetski ritmovana, dovedena gotovo do akustičkog savršenstva u vlastitoj melodioznosti razumljivoj i prijemčivoj čulima posmatrača poput kakvih raskošno komponovanih rapsodija koje na divotan način povezuju te dve umetnosti: likovnu i muzičku.

Tokom narednih decenija Vojin Stojić nije odustao od svojih početnih namera, s tim da se povremeno potpuno oslobađao ikakvih, makar i asocijativnih stanja u izrazu, prekidajući i dotad sasvim labave veze sa prirodnim predlošcima u nizu radova (poput “Beskraja” iz 1961, “Ljušture” 1962, “Udara II” 1969, “Uspona” 1972, “Praznika” 1981, “Poleta” 1984 itd.) kojima je (budući je tada istovremeno bio i profesor na Likovnoj akademiji) uticao na mlade umetnike da krenu tragovima vlastitih stvaralačkih potreba bez ikakvih ograničenja. Povremeno se u njegovom radu javljala i puna masa koja na koju je on delovao snažnim silama mnogo puta ponavljanih pritisaka tako da je dobijao oblike gotovo tektonskih karakteristika kao da su izronili iz najvećih dubina tla gde se magma naglo ohladila i izbila na površinu. Ta vrsta višekratnog delovanja na masu skulptorskog predmeta, iako u minijaturnom ili galerijskom formatu, kao finalni utisak odaje izrazitu monumentalnost, i tako ta mala forma postaje najednom predtekst za, po dimenzijama, višestruko uvećane prostorne znake koji su (delimično) pretočeni i u javnu ili spomeničku plastiku. Na toj delikatnoj liniji uznemiravanja pasivne percepcije gledaoca, Vojin Stojić je izgradio jedan potpuno autonoman sistem formi koji dopušta slobodnu interpretaciju, doživljaj i razumevanje. Upravo primer takvog rada bio je mnogima budućim umetnicima, naročito mladima i onima tokom prve polovine osamdesetih (ali i kasnije) kada je srpska skulptura neočekivano doživela dotada nezapamćenu renesansu, od presudnog značaja za njihova istraživanja u ovom mediju u krajnje proširenom estetičkom polju poslednjih decenija.

Otuda je jasno vidljivo da su zapravo ovi radovi otvorili neke od puteva u vajarskom stvaralaštvu koji su kasnijim generacijama bili dragoceni, bilo posredno bilo indirektno, olakšavajući im kretanje prema danas dostignutim ciljevima: potpunoj autonomiji u plastičkom iskazu te onakvom individualnom jezičkom kompleksu koji je tek u epohama bezobalnosti u izrazu dostigao neke od zaključnih tačaka u ovom veku. Početak tog procesa nesumljivo da se potpuno osnovano mora tražiti, naći i prepoznati i u umetničkom opusu Vojina Stojića. 

Jovan Despotović

Galerija Zepter, Beograd, 2000 (pred. kat.), Apostrof, Beograd, 2007, str. 45-50