Slobodan Trajković – Remiks

U veoma zanimljivom i stvaralački izuzetno kreativnom trenutku srpske vizuelne umetnosti s početka osamdesetih godina godina, pojavilo se i nekoliko izrazito zanimljivih i neobičnih autorskih ličnosti. Atmosfera tadašnje promene u plastičkim umetnostima otvorila je i mogućnost za veoma različite stavove i shvatanja, uglavnom mlađih autora ili onih koji su tek stupali na likovnu scenu.

Zbivanja koja su definitvno ocrtala situaciju sa početka osamdesetih kompleksnog su karaktera i ne tiču se isključivo ove vrste umetnosti, već je postmodernizam izazvao širok obim umetničkih promena zahvatajući i subkulturne i popkulturne fenomene, poput mode, muzike, oblačenja, izgleda, ili naprosto ponašanja. Sve ove pojave uticale su na složena pomeranja i unutar jezika umetnosti koji nije beležio samo mehaničku zamenu kreativnih stavova u jednolinijskom kretanju, već pre diskontinuirane skokove u stranu, u potpuno slobodna istraživanja u raznim pravcima. Ipak, i u ovakvoj, konfuznoj klimi brze promene i mobilnih tendencija, iskristalisale su se nekolike autorske pozicije za koje se već tada isticalo da čine suštinske događaje unutar ovih promena.

Iako je tada pripadao vrlo mladoj generaciji srpskih umetnika, praktično početnicima, Slobodan Trajković je i pre te faze velikog i iznenadnog preobražaja imao prepoznatljivo delo koje ga je i krajem prethodne decenije svrstalo među autentične stvaraoce. Bilo je dosta polemično ono što je kritika zapažala u njegovim početnim radovima kojima je započeo javnu aktivnost, određujući ih u veoma širokom i rastegljivom kontekstu kraja sedamdesetih godina, nesumljiva je bila specifičnost porekla Trajkovićevih radova iz tog perioda. Korenito izmenjen postupak formiranja umetničkog predmeta za jednu vrstu kritičkog prosuđivanja bio je istovremeno i znak saglasnosti sa umetničkom praksom tokom te decenije. No, sem toga što su radovi Slobodana Trajkovića tog trenutka narušili ravninu slike stvarajući jednu razuđenu, otvorenu strukturalnu postavku aplikovanih elemenata, oni su naprosto i dalje bili umetnički predmeti sa naglašenim plastičkim kvalitetima. Ove osobine koje su se u semantičkom smislu neposredno nastavljale na akademski ili tradicionalni jezik umetnosti, jer se i nadalje radilo o interpretativnoj razradi osnovnih elemenata forme, čime su oni u jednom naročitom vidu modernizovani prema čulnom senzibilitetu autora, istovremeno ih osavremenjivajući približavanjem opštim karakteristikama estetike vremena promena.

Prvobitna, slikarska faza Slobodana Trajkovića, u nivou značenja, postavila je ista pitanja i izazvala iste kritičke nedoumice i tumačenja. S jedne strane, po nekim pojavnim karakteristikama, očigledno je da su njegovi radovi s početka devete decenije u generalnoj postavci bili bliski  tadašnjem aktuelnom slikarskom obratu. Ali, s druge strane, očigledno je bilo i to da oni umnogome duguju upravo plastičkoj strukturi njegovih prethodnih dela kod kojih je takođe bila dominantna njihova taktilna i materijalna vrednost. U jednom broju slika koje su neposredno prethodile ovim slikama-objektima, došlo je do promene prema organizovanju radova tako što je autor sve više vodio računa o plastičnom izgledu dela, istovremeno upotrevljavajući poznate elemente iz prethodne faze koji su insistirali na utisku ručnog rada, na rekvizite načinjene od kanapa, voska, platna, metala i dr. I već tada je bio uočen radni metod ukrštanja ili remiksovanja formalnih i formativnih elemenata koje je koristio.

Ideju takvih površinskih i prostornih radova Trajković je povremeno napuštao od sredine te decenije opredeljujući se za plošno organizovanje kolorističkih predstava. Eventualna prizornost koja se sa tih slika mogla pojaviti u smislu neke upletene fabularnosti nije racionalno definisana, niti željena, već je nesvesno utkana između organskih i neorganskih formi. Slučajna fabularnost nastajala je više iz projektovanih mehanizama posmatrača, prepoznavanja i otkrivanja, nego iz potrebe autora da slika u formacijama nekih događaja ili stanja. Otuda su ova platna tumačena kao prepleti figurativnog i apstraktnog u kome i jedna i druga komponenta teže samo jednom cilju: hromatskoj agresiji velikog intenziteta.

Mada je polemično ono što je tada zapaženo u njegovim prostornim radovima i instalacijama, određujući ih u veoma rastegljivom shvatanju umetnosti osamdesetih godina, one koja je nastojala da proširi medijsku osnovu svoga iskaza, nesumljiva je bila specifičnost toga dela na našoj umetničkoj sceni. Videlo se da su poneki od ranijih amorfnih elemenata koje je definisano u trodimenzionalnom stanju upeglani u površinu platna. Ako je time ponešto i izgubio u opštem utisku kada ih je lišio njihove prostornosti, zadržali su se, čak izrazitije, koloristički intenzitet i materijalnost paste koja je veoma povećana. Ovi radovi nastali u skoro divljem slikanju predstavljaju vid izražavanja najdubljih kreativnih poriva koje umetnici poseduju, te imaju opsesevnu želju da ih činom slikanja javno promovišu.

Poput svih umetnika prelaznog perioda i Slobodan Trajković se prepustio izvesnom automatizmu slikanja, jednoj ne previše kontrolisanoj aktivnosti ruke koja je na tim platnima oblikovala slojevite sadržaje. U slučaju ovih razuđenih elemenata, kada su oni instalirani na površini zidova, ili kada su zgusnuti na slici i u krajnjem ishodu grade predstave međusobno bliske srodnosti, otkriva se i suštinsko pitanje: kako površinski organizovati, uskladiti i međusobno povezati heterogene forme koje moraju uspeti na taj način da umetniku pođe za rukom postizanju one potrebne predstave koja će delovati snagom piktutralnog doživljaja.

Slobodan Trajković je godinama živeo u Njujorku, a potom se vraća u London, svojoj evropskoj tradiciji koja mu je očigledno nedostajala. Kako je formiran u krugu beogradskog figurativnog slikarstva krajem sedamdesetih godina oduvek je pokazivao sasvim vidljivu zainteresovanosti za apstraktni prosedee, za slobodni život oblika i boje na platnu. No, pored toga, na njegovim slikama je jasno bio umetnut i narativni sadržaj, jedna pseudo-literarnost kojoj je ovaj umetnik rado pribegavao nadograđujući, ili upotpunjavajući vlastitu ikoničnost. Ovaj sloj u njegovim radovima vremenom je postajao sve složeniji, gotovo da je dovodio u pitanje kompozicionu homogenost slikarskog prizora. Tada je Trajković razumeo da mu daljnje insistiranje na literarnosti može samo naškoditi. U svom njujorškom ateljeu, Slobodan Trajković je u ambijentu velike umetnosti i dirigovanih magistralnih tokova, inicirao jedan novi, disparatni slikarski program u kojem, u slikarskom smislu, ima mesta jedino za čist autorski govor kolorističkih masa na površini platna. Tadašnja njujorška škola apstraktne umetnosti još uvek je predstavljala aktivno vrelo inspiracije, čak i za umetnike nastale osamdesetih godina. I tada je, tvrdoglavo, zastupao evropski slikarski kredo čije je vrhovno božanstvo originalnost po svaku cenu, (na čemu posebno insistira tzv. beogradska slikarska škola), Trajković je podlegao pozitivnim uticajima nefrustrirane američke, možda ne toliko originalne koliko ikonički redukovane i koloristički intenzivne slikarske predstave. U sučeljavanju ta dva shvatanja, Trajković je iz dubina zaklonjenih kreativnih potencijala vlastite imaginacije izlučio i ovaj najnoviji ciklus slika prepoznatljivog internacionalnog zvuka. Pri tom, zadržao je i majstorsku slikarsku egzekuciju koja ga je dovela u red naših uspešnijih umetnika u međunarodnim razmerama.

Na primeru rada Slobodana Trajkovića moguće je i danas zapaziti isti, aktuelni remiks kao legitiman čin slikanja koji se crpi iz pomenutih slojeva njegovog proteklog kreativnog iskustva. Snažno ispoljena potreba za gledanjem i doživljavanjem koje se stvara i u najnovijim radovima nastalim tokom ove godine, uticala je da autor nastavi praktično istu avanturu slikanja – sa onim pomacima koji i novim radovima osiguravaju  istu vizuelnu sintaksu u jednom polju. Iskorak iz programa slikarstva novog prizora kod ovog autora doprinosi boljem razumevanju da su koreni i ishodišta sadašnjeg perioda u njegovoj umetnosti isti, i da je jedino vizuelna potencija konačnog rezultata, njegov plastično-formalni sastav i uverljivost izražajnog, onaj stepen i ona vrednost potrebna za gledaočevo novo uverenje.

Iako neđusobno nezavisni po temi i obradi, ovi radovi su objedinjeni kao mogući, jedinstveni ciklus. Zajedničko im je iskakanje, u zavisnosti od teme, iz jedinstvenog materijalnog sadržaja. A pošto je sada ponovo (pre)naglašeno to fizičko svojstvo dela, Trajković se još jednom našao pred izazovom ručnog rada kojim razmatra široki raspon problemskog sadržaja, zapravo interesovanja za koegzistenciju njihovih oprečnih svojstava: organsko-artificijelno, kolorističko-ahromatsko (ili monohromatsko), grubo-nežno, tvrdo-fragilno…, ali sve u cilju definisanja i (samo)razumevanja jedinstvene ideje prirodnog stanja stvari u toj različitosti.

Kvaliteti slikovne predstave kojima on još uvek sigurno barata, postojanost u tehničkoj izvedbi crteža-akvarela, objekata, skulptura instalacija…, dvodimenzionalnih i trodimenzionalnih radova, gomile raznog materijala u nekoj igri taženja, pronalaženja i preplitanja, beskompromisna posvećenost rešavanju njihovih problema apstraktnih jezičkih modela, za Slobodana Trajkovića su trajne osobine odavno remiksovane neophodnim unutrašnjim kreativnim kretanjima kojima očigledno za njega nema kraja. Stoga ova izložba nagoveštava brze skokove u nove forme razmišljanja – sad mi se čini da sam zreo da zaboravim sve što je bilo i počnem slobodno da se krećem, kako autor sam ističe. 

Jovan Despotović

‘Metamorfoze’, Prodajna galerija ’Beograd’, Beograd, 2007,  ArtFama, Beograd, 10. 2007, str. 31-33