Kritičari su izabrali ’97 – Neša Paripović, Branka Kuzmanović, Tanja Ostojić

Kraj veka, kraj Moderne umetnosti nakon kraja umetnosti, sve su ovo okviri različitog nivao značenja u kojima ovog trenutka deluje jedan specifičan duhovni svet – postmoderno stanje pomešanog, konačnog rezimiranja onih procesa umetnosti koji su u pojedinim momentima dominirali gradeći osnovnu sliku velikih epoha umetnosti dvadesetog veka. Devedesete godine u plastičkim umetnostima donele su onu vrstu produkcijske promene koja je rigistrovala raskol unutar stvaralaštva podeljenog, u osnovnim crtama govoreći, oko problema druge/nove forme, odn, formalizma postmoderne u njenom svetu druge/novee modeerne, kao i oko vrste i načina oblikovanja sadržaja vidno promenjene duhovnosti (prema izgledu recentnog umetničkog predmeta). Unutar ovih velikih tokova unutar paralelnih procesa današnje umetnosti smeštaju se pojedinačni izrazito izoštreni autorski primeri rada koji pokazuju sasvim individualne, lične osobine odgovorne pre svega autorskom rukopisu u toj vrsti umetnosti. Konkretna ilustracija ovog zbivanja može se jasno  videti u radovima umetnika tri generacije: Neše Paripovića (rođen 1942), Branke Kuzmanović (1967) i Tanje Ostojić (1972).

          Povezujući ukupnu stvaralačku delatnost (Nova umetnička praksa, konceptualna umetnost, Druga linija) Neša Paripović od vremena njegovog pojavljivanja na umetničkoj sceni početkom sedamdesetih do danas, stavlja se pojam dekonstrukcija kao objedinjavajuća, trajna i vrhopvna estetička kategorija (M.Šuvaković, Tendencije devedesetih: hijatusi modernizma i postmodernizma). Paripovićevi najnoviji radovi (Zvučna strana kvadrata, Leva strana rama i dr.) iako su direktno proizašli iz poznate strategije dematerijalizacije umetničkog predmeta već tokom sedamdesetih godina, danas su dobili jedan vidni ali diskretni, delikatni, diskurzivni kvalitet krajnje osetljivog navođenja oblika, upravo njegovog materijalizovanog fizisa u izgledu umetničkog predmeta. Ovaj autor koji se umetstio na uvek izolovanoj poziciji “ni delanja ni nedelanja” u ovom trenutku je, a to je možda i svojevrsni paradoks, proširio pojam dematerijalizirajuće prakse unoseći upravo u nju jedan novi/drugi vid makar i delimično manipulativne prakse što jeste i prag uvođenja u prodručje novogđdrugog umetničkog predmeta devedesetih.

Devedesete se samospecifikuju i onim posebnim vidom uznemiravanja karakterističkog procesa u modeernizmu tokom koga je tatkada blago katkada snažno menjan izgled umetničkog predmeta – bilo u njegovim formalnim bilo u semantičkim svojstvima. Moguće je da se takav “diskontinuirani kontinuitet” u plastičkim umetnostima ponajbolje zapaža na njenom apstraktnom krilu i to na strani njenih mentalnih, odnosno geometrijskih postulata. A upravo pod tim naslovom (Diskontinuirani kontinuitet) nedavno je održana samostalna izložba Branke Kuzmanović koju je činio jedinstveni rad formiran od niza transparentnih plastičnih folija na kojima je ucrtana po jedna linija u različitim položajima i na različitim mestima. Na  taj način dobijen je jedinstven rad – ambijentalna instalacija čija se vizuelna svojstva menjaju u zavisnosti od mesta sa koga se on posmatra. Dakle, u samom definisanju, ili određivanju oblika umetničkog dela ne samo da primarno učestvuje njegov autor već to čini i sam posmatrač koji na ktivan način u sekundarnom postupku izvodi oblikovanje dela. Uz  to, svako ponovljeno izlaganje ovakve vrste radova podrazumeva da od trenutne odluke autora u svakom od budućih izlagačkih prostora, njegovih uslova i izgleda, zavisi i sam konačni vizuelni status dela.

“Mentalne energije”, “Lični prostor” nazivi su radova Tanje Ostojić i već oni dovoljno indiciraju njena interesovanja za kreiranje one vrste umetničkog predmeta devedesetih koji se zasad čita u prostoru između “mekog pisma” i “stroge misli”. Njen rad koji se kreće na referentnom luku polazeći od pionira apstrakcije istorijskog, a završava u performansu poznog modernizma (ili poslednje avangarde ovog veka), očigledno je kako izvrdava i slobodna upisivanja ekspresivnih sadržaja, koje dakako da ima, kao i tvrde postulate formalizma poslednje moderne – koje takođe sadrži. Skloni smo pomisli da ponašanjem, delom, produkcijom Tanja Ostojić izizskuje novo/drugo razumevanje i tumačenje koje će govoriti o delu sa drugačijim estetičkim kategorijama što su postulirane recentnom umetnošću. Mentalne i ekspresivne energije koje njen rad poput medijatora zrači između ličnosti autora i recipicijenta dela duboko su postavljene u autonomnom, ličnom (kreativnom) prostoru današnjih umetnika koji se apostrifiraju do najvećih mogućnosti. A toliki stepen individualizma umetnika/umetnosti na kraju veka upravo je poznata situacija iz duge povesti umetnosti: na granici epoha uvek se odigrava uzbudljiva i dotad nepoznata igra oblika i značenja umetničkih predmeta i ponašanja umetničkih ličnosti. 

Jovan Despotović 

Kritičari su izabrali, Galerija Kulturnog centra Beograda, 1. 1997. (pred. kat.)