Na kraju

Protekla decenija za nekadašnju i postojeću Jugoslaviju bila je katastrofalna u svakom pogledu: ratovi, masovni egzodusi stanovništva, etnička čišćenja, potom kao vrhunac bombardovanje NATO alijanse, najzad izolacija međunarodne zajednice u svim domenima od političke, preko ekonomske do kulturne, doveli su do nekih od trajnih posledica za ovdašnji društveni sistem. Svet je za to vreme bio preplavljen upravo takvim slikama i informacijama koje su stvorile predstavu da je ovde život izgubio smisao, da je ova (samo)izopštena nacija prekinula veze sa realnošću, da je nestao pojam o civilizacijskim dostignućima na mnogim planovima i u mnogim oblastima koje u današnjem svetu dominiraju. No, politički obrat nastao septembra-oktobra meseca kada je svrguna poslednja diktatura u Evropi, naglo je vratio u toj međunarodnoj zajednici interes za zbivanja u Jugoslaviji upravo u onoj drugoj koja je sve to vreme postojala ali nije bila dovoljno podržana niti isticana. Sada je neophodan njen postepeni povratak u svet. Razumljivo je što je pažnja zasad usmerena pre svega na aktuelne političke procese, ali je isto tako važno razumeti da su za sve to vreme ovde postojali i ona kultura i stvaralaštvo koji su na krajnje otežan način (ne samo zbog spoljašnje izolacije već i zbog unutrašnje koja je katkada bivala pogubnija) održavali korak sa svetom umetnosti. Povremeno pojavljivanje jugoslovenskih autora iz raznih oblasti (filmske, muzičke, pozorišne, likovne, literarne i dr.) davalo je slabašne signale da je uprkos svemu ovde nastajala umetnost sa civilnim karakteristikama koja se suprotstavljala militarizmu vlasti, da je upravo takvo stvaralaštvo u svom jeziku održalo neposredni kontakt sa svetom i da će se, kada se iz tog dramatičkog perioda izađe, ono vratiti na mesto koje mu pripada i koje je ranije već imalo.

Izbor autora za ovu izložbu želi upravo da ukaže na činjenicu da je ovde sačuvan estetički dignitet stvaralaštva i pored krajnje nepovoljnih radnih i životnih uslova umetnika, da su slika i duh epohe zadržale osnovnu konturu kontinuiteta sa likovnošću osamdesetih godina te da su se tradicionalni mediji, poput slikarstva i skulpture, iz unutrašnjih razloga i potreba preobrazili prema novoj/drugačijoj prizornosti, narativnosti i oblikovnosti devedesetih koja je i nadalje ostala inovativno i kreativno otvorena gradeći istinski pluralističku scenu na kraju veka (i milenijuma). Otuda i naziv izložbe – na kraju ne podrazumeva samo vremenski završetak jednog po formi i sadržini u umetnosti velikog stoleća, već i svojevrsnu rekapitulaciju ili rezime njenih najvažnijih procesa. Nadamo se da se dobro vidi da je umetnost uspostavila novu kreativnu relaciju sa avangardama s početka veka (poput ekspresionizma), da se uporedo sa postmodernom paradigmom formira nova/drugačija plastička situacija na temeljima modernističkog formalizma (konstruktivizma na primer), da je njena utopistička ideja takođe zadržala vitalnost u oblikovnom polju i kod najmlađe generacije aktera… To dakako nije ni iscrpni ni potpuni inventar zbivanja na ovdašnjoj aktuelnoj likovnoj sceni protekle decenije bogatoj događajima i pojavama u svim sferama – od medijske i tehnološke do formalno-plastičke i semantičke.

Opštoj pluralističkoj slici umetnosti devedesetih godina na ubedljiv način doprinela je i pojava specifične vrste snažne, monumentalne, pikturalne figuracije koja je u beogradskom krugu najneposredniji i najprirodniji nastavak jedne, od svakako najboljih tradicija srpskog slikarstva u ovom veku naznačivši istovremeno i zenitnu tačaku epohe Modernizma – perioda kolorističkog ekspresionizma. Enterijeri (sobe, odaje) i eksterijeri (bašte, terase) ispunjeni su privatnim i umetničkim prijateljima Jasmine Kalić, rođacima, članovima porodice, formirajući na taj način jedinstveni tematski obim koji ukazuje na sužavanje interesovanja njene generacije prema mikro svetovima iz najneposrednijeg životnog i radnog ambijenta ili za one lične, najintimnije veze koje im omogućavaju punu slobodu stvaralačkog i subjektivnog ponašanja – dakako i u samom stvaralaštvu. Ova paleta visokog hromatskog intenziteta uglavnom je sastavljena od čistih, prirodnih boja koje su na platna, većinom, monumentalnih razmera, nanete punim namazima širokih četaka koje ne dozvoljavaju i izbegavaju detalje, ali time stvaraju potrebnu vizuelnu sugestiju atmosfere privatnosti, opuštenosti i neformalnosti – toliko suprotne spoljašnjoj realnosti devedesetih godina u Jugoslaviji.

Na tragu reduktivnih plastičkih ideja nalaze se radovi Dušana Petrovića. Primetan je radikalni otklon od plastičke sintakse prethodnog perioda, odn. buke postmodernizma osamdesetih. Petrovića zanima neposredni govor skulptura-objekata izvedenih u drvetu ili kamenu. Pri tome, on pribegava različitim postupcima rada: jedan put se čini da je dosledan (klasičnoj) skulptorskoj tehnici u ovim materijalima, drugi put izgleda da se služi izrazito antiskulptorskom metodom stvaranje promenljivog izgleda instalacija. U prvom slučaju može se govoriti o njegovoj stvaralačkoj doslednosti, upravo uspostavljanju jednog novog kontinuiteta u procesu aktuelnog vajarskog promišljanja, u drugom je očigledna temeljna upitanost nad izgledom i sudbinom današnjeg artefakta poetikom samoironizacije, podvrgavanjem rada bazičnom preispitivanju sa radikalnim unutrašnjim kriticizmom ili estetičkim komentarom. Njegove pune forme iznikle su iz potrebe da se upravo u tradicionalnim umetničkim materijalima govori novim jezikom i platičkim idiomima koji istorijske primere poštuju ali ih usled oblikovnih imperativa vremena, kojih je Dušan Petrović dakako svestan, dovede do onog stupnja vizuelne agresivnosti koji će u posmatraču pokrenuti aktivni odnos tumačenja njihovog smisla.

U starim materijalima, poput metala, radi i Srđan Apostolović. I on je u ranijim delima išao vidljivom trasom reduktivizma, a ti njegovi oblici u prostoru činili su ga gotovo potpuno minimalističkih autorom. Ovom konstatacijom načinjena je sličnost ovog autora sa prethodnim traženjima u umetnosti u oblasti već poznatih stilskih i plastičkih rešenja, ali sa neophodnom naznakom posedovanja jednog izmenjenog senzibiliteta i shvatanja prirode poznatog vajarskog kompleksa: materijal-oblik-prostor-vreme. Ranija, vrlo konceptualna problematika skulptorskog rada, u njegovom slučaju polazila je od izvorne predmetnosti dela, od svesti o potpunom prebivanju njegovog oblika u materijalu. Otuda je nastala vidna rudimentiranost upotrebljenog materijala i primarna svedenost forme. Apostolović se gotovo poigravao sa ova dva svojstva skulpture-predmeta u činu stvaranja, a takav odnos se i dalje nastavljao i samom izložbenom ekspozicijom koja takođe zauzima značajno mesto u definisanju njenih plastičkih i estetičkih osobina. Izgled celokupne izložbe se u njegovom slučaju uzima kao jedinstven prizor, kao totalni rad sa naglašenom voljom formiranja novog mesta i određenja umetničke discipline kojoj  pribegava. U poslednje vreme u njegovim radovima povremeno se pojavljuju, dakako na ironičan način (našta ukazuju i njihovi nazivi), predmeti karakteristični za neposredno protekli period ljudskih drama, uništavanja, razaranja…

Kulminacija opštedruštvene krize u Jugoslaviji u drugoj polovini devedestih prirodno da je na različite načine ostavila traga i na umetničko stvaralaštvo. Dakako da je pored direktnih kritičkih komentara bilo i drugačijih, manje eksplicitnih ali takođe vrlo ubedljivih otisaka vremena zabeleženih u delima autora koji su, poput ostalih stanovnika, na isti način trpeli sve dramatične posledice političkog ambijenta u kome su živeli i stvarali. Narativi u slikovnim  prizorima Vahide Ramujkić pokazuju jedan od takvih primera u kojima je jezik same umetnosti ostao sačuvan, dok se u tematskom sloju mogu iščitati citati poznatih literarnih sekvenci koji su u simboličkoj ali i u suštinskoj vezi sa zbivanjima u kojima su oni ovde nastajali. Dakle, poznata fabula postala je u ovom slučaju adekvatan predtekst za kazivanje o jednom krajnje subjektivnom, presonalnom stavu o konkretnom okruženju u kome autorka prepoznaje i doživljava vlastitu sudbinu vidno se vezujući za identične literarne likove. Kao da se želi ukazati na jednu delikatnu činjenicu po kojoj je imaginacija potpuno drugačijih autorskih ostvarenja iz nekih drugih epoha na neobičan način postala ovdašnjom zbiljom. Na sličan način, čarobnom imaginacijom Vajide Ramujkić takva stvarnost biće novim umetničkim činom preobražena u svoju suprotnost poput svojevrsne bajke.

Elektronski mediji, simboli civilizacije novog kibernetičkog sveta, naravno da na najneposredniji način uznemiravaju stvaralačke potencijale dolazećih generacija umetnika. Ponovo potpuno izmenjena ikonosfera modernog vremena na različite načine aktivira stvaralačku imaginaciju protagonista recentne – u kreativnom smislu, umetnosti. Opšta i sve masovnija povezanost u jedno novo globalno selo kompjuterske kulture, promenjena predstava o svetu i njegovim karakteristikama u svim oblastima duhovnih aktivnosti a pogotovo u vizuelnom stvaralaštvu, usmerili su i likovne umetnike ka formiranju jedne nove sadržajne predstave njihove umetnosti, ka jednoj novoj likovnosti dosad nepoznatih karakteristika. Na tom delikatnom oblikovnom putu nalaze se i slike Nikole Savića. Njihova ikonografija, tematski okvir, pikturalnost, formalne karakteristike (kompozicija, kadar, koloristička paleta) direktno odražavaju ideju i smisao ekranske realnosti koja danas najodlučnije oblikuje našu novu, kolektivnu predstavu o spoljašnjoj stvarnosti i njenim dominantim osobinama i sadržajima. Da li elektronski mediji potvrđuju ili negiraju tu realnost, da li je oni prevode u promenjene dimenzije virtuelne stvarnosti, da li se uopšte oni uopšte i bave ikakvom realnošću – sve su to pitanja koja prozlaze iz ovih slika.

Jezik nove plastičke produkcije devedesetih u Jugoslaviji bivao je sve više usmeravan pre svega ka definisanju jedne drugačije forme umetničkog dela, a ta promena je uzrokovala i pojavu njegove nove značenjske strukture. Tu tendenciju su markirale tri bitne promene: materijala koji se u skulpturi danas koristi, formalnog izgleda dela i njegove semantike. Od tih zaključaka koji su se, dakle odnosili na materiju, oblik i smisao umetničkog dela, polazi i Lana Vasiljević. Raznovrsnost upotrebljavanih materijala – staklo, porcelan, drvo, mesing, parafin, kao i sam način njihovog korišćenja – bilo njihovih postojećih, prirodnih svojstava bilo preradom tih karakteristika do potrebnog vizuelnog stanja koje će pokazati jedan od načina novog govora u ovom mediju. Ovde se uočava princip kontrastnog građenja objekta materijalima različitog kvaliteta: mekog i tvrdog, svetlog i tamnog, transparentnog i neprozirnog, itd. Oblik je u radovima Lane Vasiljević proizašao iz logike zatvorenog, završenog dela koje jasno naglašava vlastite predmetne limite, ali i iz oblikovne potrebe da nemi govor forme bude zapravo lapidaran, najzad, da takva intencija bude upotpunjena svojevrsnim semantičkim izobiljem. Njeno delo po sebi izgleda veoma formalno, veoma kontemplativno u postupku građenja, istovremeno i veoma senzitivno u procesu percipiranja.

Posle svih turbulentnih, vrtoglavih i korenitih promena koje su okarakterisale umetnost ovog veka pred umetnike je ponovo iskrsao večiti problem – kako još jednom formirati smisao novog umetničkog dela i uputiti ga prema misaonom aparatu gledalaca promenjih, dakle isto tako drugačijih shvatanja i senzibiliteta. Kreativni individualizam autora svakog vremena kreće se u oblasti koja je obrubljena kompleksom kolektivnih fenomena, oblika, ikoničnosti, znakovnosti koji ukupno determinišu opštu realnost pa time i posebno kulturnu, dakako i umetničku sferu unutar nje. Vreme poznih devedesetih konačno se ispoljava kao period mnogih primera (re)konstrukcija dekonstruisanih simbola, znakova, tradicionalnih ikonografskih obrazaca nastalih u dugoj povesti likovnog stvaralaštva. Taj princip ponovnog građenja drugačijih formi nad razgrađenim smislom istorijski poznatih i verifikovanih primera umetničkih dela ili epoha jasno se očitava i u radovima Nikole Pešića. Dominacija boje u njima na označena je kao funkcija zavođenja  što je zapavo ukazivanje i na osnovni karakter umetničkog dela na kraju stoleća. Naime, ono se dobrano poigrava me samo sa mentanim kapacitetima posmatrača već i sa njegovim fizičkim (u ovom slučaju optičkim) mogućnostima uočavanja i tumačenja smisla i sadržaja umetničkog rada.

Ivana Popov je izgradila jedan, za ovu sredinu, redak postupak prividnog slikanja koje se izvodi upotrebom finog papira i različitih folija, sa cvećem i suvim laticama, te sjajnim prahom i zlatnim listićima itd. Ovaj, u osnovi aplikativni slikarski postupak, stvara delikatne kolažirane radove punog prirodnog kolorističkog spektra koji je svojstven pre svega samom cveću i njegovim raznobojnim  laticama. Po retkoj finoći izrade u najnovijoj jugoslovenskoj likovnoj produkciji, ove slike namah prizivaju utisak dalekoističnih kultura koje su veoma mnogo uticale na likovnu umetnost ovog veka – poglavito u epohi istorijske moderne, a tog opšteg pikturalnog stanja dakako da je svesna i Ivana Popov vešto koristeći njihove najatraktivnije efekte. Visoko izražena senzitivnost prikazanih kolaža, naročito njihova naglašena taktilnost i fragilnost potvrđuju pojavu jedne  slikarke koja je ubedljivo (a u umetničkom smislu to znači i kreativno opravdano) koncipirala vlastitu oblikovnost u istinskom skladu sa izvornim pikturalnim senzibilitetom koliko i osećajnošću za upotrebljene materijale. Tradicija japanskog slikarstva i krajnja delikatnost aktuelne vizuelizacije ženskog rukopisa određuje konačnu vrednost i izgled ovih radova. Na tom spoju univerzalnih principa i autonomnih, subjektivnih osećanja jasno je izgrađen jedan plastički svet koji je dovoljno određen da bi upozorio na ozbiljnost nove kreativnosti.

Može se primetiti da narativi koji se iščitavaju iz radova ovih umetnika nisu direktno kritični prema realnosti u kojoj su nastali – što bi se ponajpre moglo očekivati. Ali, njihova sadržina upućuje na evidentno kolektivno stanje duha onog dela populacije koja je takođe na najdirektniji načini trpela posledice desetogodišnje destruktivne politike vlasti. Preplitanje (cross-over) tih najdubljih trauma koje stoje u temelju umetničkog iskustva ovih umetnika i njihova oblikovna ekspresija kao dokaz o očuvanoj unutrašnjoj vitalnosti sa poznatom slikom dramatične stvarnosti, ubedljiva je znakovitost oslabljene, ali ipak kako vidimo postojeće i čvrste polazne pozicije kojom se novo jugoslovensko stvaralaštvo i ovom prilikom uključuje u međunarodni umetnički sistem. Izložba Na kraju stoga ukazuje i na to da se i ovdašnja umetnost danas zasigurno nalazi na jednom novom početku. 

Jovan Despotović 

Palata UNESCO, Pariz, 2000.