Bajkoviti svet Kameleona Mirjane Petrović

Baš kao i u nedosanjanim čudnim – veselim horor bajkama, neobični svet predstava iz slika Mirjane Petrović je potekao iz realnosti ali je i nedvosmisleno zakoračio u područije imaginativnog, izmaštanog, snoviđajnog. 

Počelo je sa njenim kreaturama sišlim sa planetarne trake (naziv Mirjanine prethodne izložbe) koji su definitivno iskoračili iz ravnine i plošnosti slikarskog platna i zaputili se slobodno i neobuzdano u novi svet, u novu avanturu. Pored slika ona je tada izlagala i zanimljive art-rukotvorine pokazavši jedan prostorni aktivizam čija je svrha bila podizanje vizuelnog dinamizma njenih radova na znatno viši stupanj. Tada je ona otkrila u našem slikarstvu nepoznati i nenadmašan vokabular predstava, oblika i slika proizašao iz njene izrazito samosvojne imaginacije. 

Jednom započeto odvajanje od slikarstva – i u fizičkom smislu i u značenjskom, nastavljeno je u novom ciklusu Kameleona sa jednim izoštrenijim senzibilitetom i sa novim uzletom jedne zaista idiosinkratične slikovitosti. Iako se njena opšta ideja realizuje u delima nastalim u različitim medijima (slikama, grafikama, crtežima, muralima, instalacijama) sva ona vode jedinstvenom cilju i stvaranju jedinstvenog utiska – izložbe kao totalnog dela umetnosti, ili onome što bi se spravom moglo i u ovom sličaju nazvati gesamtkunstwerk

Izložbu Kameleoni čini nekoliko celina sastavljenih od isto toliko serija radova. Svaka od njih ima vlastitu unutaršnju priču vizuelizovanu drugačijim postupkom. 

Burni, eksplozivni kolorizam, koji je Mirjana Petrović već otkrila na prethodnoj izložbi, dominira u siklusu velikih uljanih slika. Njihova postavka je tako urađena da stvara jedinstveni utisak sakralnog prostora sa jednom krstolikom kompozicijom i zidnim fresko-instalacijama. Monumentalni kameleoni koji njima dominiraju bilo da su pojedinačno naslikani, bilo da ih ima više u jednom prizoru kada grade grupnu kompoziciju, ispovedaju pojedinačne priče o svojim individualnim ili kolektivnim sudbinama. Oni su zapravo likovne metafore ovog vremena i naših iskustava te zajedničkog usuda. Da njih nema, tako predimenzioniranih, zastrašujućih i humornih istovremeno, možda bi nam i mogla promaći slika nas samih, našeg stanja u ovom trenutku i na ovom mestu. Ovako, oni su neizbežni, vrlo vidljivi i toliko prisutni da je suočenje sa njihovim dobroćudnim pretnjama neminovno. 

Druga pak priča iskazana je (za) jednom trpezom – prostornom instalacijom na kojoj su našla mesto uobičajene đakonije. A oko nje se nalazi jedna četvoročlana Familija. Opšta veselost potencirana koloritom i neobičnim sadržajima na trpezi zamenjena je ružnoćom Familije, dobar ukus ponude na stolu nadomešten je lošom estetičnošću onih koji se nalaze oko njega. Ovaj očigledni kontrast iako je postignut praktičnom istim repertoarom oblika i upotrebom jedinstvene palete, ipak je toliko ubedljiv u svojoj dvosmislenosti da izaziva u posmatraču – svedoku ovog pira, zastrašujuću nedoumicu šta je u ovom prizoru pozitivno i bezbedno a šta negativno i opasno. Zajedno sa Mirjanom, gledajući ovaj rad, nalazimo da smo se našli na sudbinskoj prekretnici između onoga što istovremeno i priželjkujemo i čega se plašimo. 

Treću celinu čini jedna muralna situacija izvedena u maniru nekog sofistikovanog postgraffiti-arta. Ovde je svakako ponajbolje došao do izražaja njen impresivni crtački kapacitet – prava manija koja teče neprekidno i u vremenskoj i u prostornoj dimenziji. Tu se najjasnije vidi smisao i energetski potencijal ove grube, tvrde, sirove linije-konture koja daje upravo osnovni karakter i noseću vizuelnu strukturu svih njenih radova. Ovi grafički prizori su potpuno oslobođeni prostornih dimenzija i razlivaju se praktično neograničeno duž jednog zida, pa nastavljajući se duž susednog premeštaju i proširuju prizor, pa opet, nastavlju se sada po stropu itd. U osnovi, oblikovna ideja je utemeljena u smisao i izgled zidnih grafita ali je ona dopunjena drugačijim plastičkim sadržajem koji je bliži klasičnijem slikarskom iskustvu koje Mirjana Petrović nesumnivo poseduje i koji i daje osnovni i konačni karakter njenom ukupnom delu. 

Jednom je vizualizaciju logike koja je podivljala pomenula Frančeska Alinovi, u svom vremenu svakako najbolji poznavalac i tumač graffiti-arta. Uočavajući tačno mesto ove umetnosti iskazane u specifičnim slikama neke predkulturne kulture, u posebnim prizorima artificijelnog infantilizma, u neobuzdanoj imaginaciji koja ne podleže nikakvim pravilima poznatih umetničkih škola, ona je o njoj pisala kao činu urbane pobune marginalnih grupa koje se obraćaju velikom broju prolaznika. Promena prema novoj ili post-situaciji je u tome da je interpretacija u postupku rada Mirjane Petrović preneta u galerijski prostor i odvija se mimo iskustva sa javnim performansom kakav je slučaj sa primerima public-arta. Time se oštrina saopštavanja i ubojitost njene poruke nije smanjila. Naprotiv, ona je dovedena do jednog izrazito visokog novoa sa koga deluje svojim punim unutrašnjim energetskim potencijalima svojih formi i svoga kolorizma. 

Slikarsku pesonality koji je Mirjana Petrović dosad redovno pokazivala dovodi je u red najoriginalnijih stvaralaca koja sa očiglednim uspehom kreira specifične slike i ikone X generacije. Ova vrsta kompleksne umetnosti sastavljena od slika, crteža, grafika, objekata, instalacija, ambijenata ima karakteristike novog socijalnog svetilišta nastupajućeg doba. Ova post-katastrofična i post-apokaliptična estetika namenjena je pre svega preživelima iz poslednjeg Yu-rata. Identifikacija njihovih najnovih strahova, strepnji, fobija, trauma lako se može učiniti u ovom slikarstvu. Ali, takođe je vidljiv i psihološki izlaz: blaga humornost koja sadrži strepnju, ali je istovremeno i nadjačava klicom optimizma. Ova skica je zapravo adekvatna ljudskom i umetničkom profilu same umetnice. A da li će tako sačinjen autoportret biti delotvoran i na posmatrače njene umetnosti – to već ne zavisi isključivo od nje. To upravo zavisi od spremnosti da se jasno prepoznaju ovi otvoreni signali vremena odaslati jednim ekscentrični smislom za umetnost u domenu promenjenog ikoničkog slenga 21. veka ispisanog ovom totalom slikovitošću. 

Jovan Despotović 

SMIT, Beograd, 1997.