Led Art. Dokumenti vremena: 1993-2003

Ulični akcionizam 

Sve tri umetničke grupe – Škart, Ledart i Magnet, čiji je delovanje ovde izložen zasnivaju rad na nekolikim zajedničkim principima. Ponajpre, to je izmeštanje aktivnosti izvan državnih institucija i uobičajenih izlagačkih prostora (muzeja, galerija) i prelazak na uličnu umetnost koja pobuđuje znatno veću pažnji javnosti, dobija veću publiku a time je i medijski znatno atraktivnija i promovisanija. Zatim, služe se netipičnim umetničkim sredstvima kojima se privlači znatno veća pozornost publike, provocira se njihova burnija reakcija i upečatljive se ostavlja trag u vremenu i prostoru. Njihovi radovi su prolaznog karaktera i oni se čuvaju samo na video ili foto-dokumentaciji. Najzad, ovaj vid umetničkog angažovanja tipičan je isključivo za urbane ambijente većih gradova u kojima se najbolje vide pravi učinci razorne politike, siromaštva, propadanja, smrti… Njihove reakcije su takođe jedinstvene – odnose se na dnevne društvene i ideološke procese i fenomene: od ratne drame do razaranja gradova, od kriminala do hiperinflacije, od gladi do siromaštva, od preživljavanja do smrti, od opšteg šunda do antiurbanizma, od ekologije do deponija, itd. čime je uvek obezbeđena potpuna aktuelnost značenja njihovog rada. U njihovom sastavu, među stalnim i povremenim članovima nisu obavezno likovni umetnici, već i arhitekti, književnici, pa čak i neke profesije izvan humanističke inteligencije. 

(Umetnost i angažovanost devedesetih, 20. Memorijal Nadežde Petrović, Čačak, 1998.)

Ikonomahija ili torpedom u zid 

Jedna krajnje neobična izložba/predstava postavljena/izvedena u Paviljonu Veljković 25. decembra 1998. godine, simbolino je ukazala na i dalju aktuelnost ovog procesa. Sastojala se od radova tridesetak umetnika, slajd i video projekcija novijih akcija grupe “Led‑art” te nastupa trupe “Torpedo” koja deluje u području aktuelnog beogradskog teatarskog akcionizma. U njihovoj organizaciji načinjena je simulacija jedne umetničke izložbe otvorene razornom, bukvalno destruktivnom akcijom “vlasti” koja je na licu mesta uništavala radove spaljivanjem, razbijanjem, cepanjem ili upotrebom sprava‑uništivača: šredera (za sečenje papira) i prekrupača (za drobljenje tvrđih materijala). Ovaj živi performans nazvali su “Torpedom u led” (kao “čekićem u glavu”) sa idejom razbijanja svekolike zaleđene stvarnosti ‑ pa time i kulturne, umetničke i estetičke: vatrom protiv zamrznutosti!

Predstavi su se priključili dobrovoljci, umetnički sindikalisti i brojni neudruženi stvaraoci ‑ ikonodobrovoljci sa naše oficijelne i alternativne scene: Nikola Džafo, Saša Marković Mikrob, Aleksandar Rafajlović, Ratko Vučinić, Nenad Bračić, Sanvila Porej, Dušan Junačkov, Božidar Babić, Uroš Đurić, Nebojša Milikić (uništio celokupnu svoju dokumentaciju iz borbe protiv kioska), Fatima Dedić, Miomir Grujičić Fleka, Predrag Kočović, Vera Maredo, Mihailo Petković, Goran Desančić, Gradimir Rajković, Miroslav Todosijević, Miroljub Filipović Filimir, Samuel, Ana Milovanović, Slađana Stojanović (iz Beograda), tročlani “Art‑cirkus”, Vesna Grginčević, Dragan Živančević (iz Novog Sada), Saša Stojanović (iz Leskovca); predviđen je nastavak ove predtave u Novom Sadu uz Ivana Ilića, Dragoslava Krnajskog, Vericu Stevanovi, Srđana Veljovića i druge ondašnje dobrovoljce – umetničke aktiviste. “Torpedo” je zasad malo poznata teatarska trupa koja deluje dve godine a čine je oko 30 članova ‑ od studenata glume do profesinalaca; dosad su imali dve predstve: “Etnocirkus” i “Orvelova farma”. U njihovom najnovijem nastupu učestvovalo je troje glumaca Miloš Samolov, Ivan Tomić, Ivan Jeftović uz reditelja Darijana Mihajlovića.

Akcija je završena sakupljanje spaljenog umetničkog otpada u specijalne kese (spacebag) kao materijal‑đubre za sledeće akcije i gozbom na tako deponovanom smeću.

Uvodni tekst je napisao slikar Predrag Kočović pod naslovom “Zašto dobri i pametni ljudi uništavaju svoj rad” u kome je načinio povesni i semanantički luk od tradicionalnog umetničkog stvaralaštva do recentne art‑produkcije, dakle, od prošlovekovne romantične predstave umetnika kao genija jedinstvenih sposobnosti do kraja modernističkih utopija kada je umetničko delo postalo roba na završetku ovog veka. Autor se u ime svih učesnika pita: “Zar i posle svega da budemo angažovani umetnici, umetnici‑moralisti?” i ako je ova nedoumica možda ostala da lebdi u vazduhu, ipak je otvorila prostor za jednu novu, ili drugačiju kreativnu (samo)destrukciju novih značenja i formi kao nastavak onih “estetika destrukcije, estetika odvratnog, estetika đubrišta” čime se uostalom “Led‑art” bavi, kako smo proteklih godina imali prilike da mnogo puta gledamo, u različitim kontekstima i na zorne podsticaje vlasti.

Ova akcija, upravo kompleksni umetnički čin izraz su opšte društvene destrukcije u kojoj se odvija i primetna autodestrukcija aktuelne umetnosti koja istovremeno izražava snažno osećanje etičke savesti. Publika je tom prilikom prisustvovala simboličkom (ali i bukvalnom) činu sa mnogobrojnim slojevima značenja i implikacijama: jedan od tih uzgrednih fenomena je, prema svedočenju učesnika i zaprepašćujuća pasivnost, doduše malobrojne i probrane publike, koja je mirno, bez uzbuđenja i gotovo sa simpatijama i razumevanjem pratila akciju “vlasti” koja uništava umetnička dela – čak njihove autore tera da ih sami razore. Tumačenje bi moglo ići putem svesti o opštoj utičenosti i zatupljenosti odbrambenog refleksa koji je ovdašnji totalitarni režim uporno, izgleda i uspešno, izgradio u desetogodišnjem periodu. Postojeće malobrojne male enklave slobodne umetnosti nisu uspele da se zbog mnogih restriktivnih razloga nametnu široj pubici te je stoga i ukupna delatnost Centra za kulturnu dekontaminaciju u čijem se okrilju odigrao ovaj projekt i uz svu njegovu energičnu i raznovrsnu produkciju i delatnost, protiče u jedino mogućem – društveno marginalizovanom okviru. Otuda se nazire i snažna simbolika koja povezuje CZKD i akciju “Torpedom u led”. Takođe je tom vezom uspostavljana i jedna čvrsta korelacije ovog protestnog performansa sa socijalnom i umetničkom zbiljom sada i ovde – zapravo u epohi opšte diktature predsednika Jugoslavije. Njegova ideološka, etička i estetička realnost koju je, za razliku od proklamovanih ciljeva režima, tako uspešno uspostavio poslužili su kao predtekst i kontekst u kome se ova složena predstava odigrala. Ovo je socijalni i idejni kriticizam kao neposredni rezultat i posledica opštih destrukcija koje su se tokom devedesetih odigrale na ovom prostoru ako i reakcija na razorni utucaj oficijelnih, državnih i privatnih masmedija koji u svojim programima supstituišu seriozno stvaralaštvo šundom ‑ upravo prema ukusu, obrazovanju i shvatanjima vladajućih familija koje njima bez mogućnosti kontrole ili korekcije upravljaju.

Recentra antiikonomanija u interpretaciji “Led-arta” i “Torpeda” po svemu je zaključni fenomen procesa koji se očigledno kontinuirano u ovim prostorima odvijaju od kada se pojavio problem tumačenja smisla slike. Kraj ove decenije (ali i veka i milenijuma) samo je uspostavio nove povode karakteristične za još jednu od brojnih epizoda u nizu borbe za slobodu umetničkog stvaralaštva, upravo među najrelevatnijim vidovima u opštem otporu spram totalitarizama ma kakvog da su oni ideološkog predznaka. 

(Centar za kulturnu dekntaminaciju, (pred. kat.), Beograd, 1998. Ikonomahija ‘Torpedom u led’, CZKD, Destrukcija kao kreacija, Danas, Beograd, 8.1. 1999.) 

Greetings from Serbia 

Tek što se iz Beograda preselila u Novi Sad, grupa umetnika pod nazivom Led-art čiji je spirutus movens Nikola Džafo, nastavila je intenzivnu aktivnost baziranu na konceptu koji već punih osam godina (od 1993) primenjuje. Naime, prostor njihovog rada je sam grad, njegovi trgovi i ulice ispunjene namernim i slučajnim prolaznicima, posetiocima i gledaocima. Ovogodišnji 29. februar(t), prestupni dan u  mesecu, posvetili su Svetoj umetnosti, izvodeći ambijentalnu akciju-peformans pod nazivom Kunstlager – živeti u Srbiji ili Prestup 2000. načinjen iz dva dela.

Najpre su u Katoličkoj porti, u delu zagrađenom bodljikavom žicom (čime je kunstlager pretvoren u konclogor) uz pomoć prijatelja – glumaca, Ratka Radivojevića sa uniformisanim saradnicima i grupe Art cirkus, uz nepopularnu, posebno za Novi Sad, najavu opšte (vazdušne) opasnosti i čitanje dnevne zapovesti odpočeli svoj ulični spektakl. Dok se u velikom loncu kuvao pasulj (zarad opasuljivanja učesnika: umetnika, glumaca, gledalaca, prisutne komune artlogoraša ali i proizvođenja adekvatnog gasa za večernje korićenje u gasnoj komori Piping kluba), odata je pošta zaleđenoj zastavi himnom Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan

Logoraši, kostimirani u autentične ulične čistače i civili, dobrovoljno žigosani pri ulazu, instruisani tim higijeničarima popunjavali su anketu sa sledećim pitanjima: Šta je prestup?, Čemu služi pasulj?, Da li je naša zemlja “najveći, najlepši, najčudesniji logor na svetu”?, Šta je Kunstlager? i Da li smo mi – pod a. izdajnici, b. patriote, c. opijum za mase, d. zabava za narod, istovremeno su mogli da u konc-barakama (šatorima) budu ošišani (čime bi dali neophodnu energiju logorskim mašinama), da se zabavljaju kuglanjem ledenim loptama, da pripadnike novosadskog Otpora umotaju u bodljikavu žicu, ili da rade neki ozbiljniji oslobađajući posao (Arbait macht frei) poput cepanja drva, kuvanja pasulja, pravljenja plavo-belo-crvenih zastava od leda, najzad da stanu u red za ručak koji je za to vreme bio zgotovljen.

Nakon ove dnevne akcije nastavljena je noćna opet sačinjena od nekoliko segmenata. Tu su bile foto-izložba dosadašnjih aktivnosti Led-arta (od četrdesetak da spomenemo samo neke od najstarijih članova: Dragan živančević, Vesna Grginčević, Goran Denić, Srđan Veljović, Ratko Vučinić, Predrag Kočović, Dobrica Kamperelić, Milomir Filipović Filimir, Milica Badalić, Ljubiša Bogosavljević, Nataša Tomić-Veljović), projekcija video snimka podnevnih akcija, puštanje gasa načinjenog za vreme ručka, dodela poklona rođenima na prestupni(čki) dan, fotografisanje protiv uroka ili slikanje u dve poze sa tek promovisanim vođom istinoljubivog dela čovečanstva, sve to propraćeno bubnjarskim sejšnom Igora Maleševića i zabavom priređenom za okupljenu logorašku elitu.

Spektakl Kunstlager – i njegov dnevni deo Arbait macht frei i noćni nastavak Gasna komora svojevrsni su i autentični odgovori (ponavljanje sa promenama) na svojevremeni Noe Slovenicshe kunst kao vid Nove srpske umetnosti, eksplicitno politički angažovane, koja je u slovenačkom slučaju značajno doprinela opredeljavanju (makar intelektualne, kulturne i umetničke javnosti) za onu vrstu promena koje su tu republiku za kratko vreme dovele u red demokratskih evropskih zemalja sa respaktabilnim nacionalnim dohotkom koji danas ostvaruju ti austrijski konjušari i sobarice. Da li je u mentalitetu naroda kojima se obraćaju umetnici poput Led-arta ista potreba da budu deo civilizovanog sveta – to ćemo ubrzo videti. A toj eventualnoj, očekivanoj promeni svakako da će, to će istoriografija umetnosti ovog vremena zasigurno potvrditi, umnogome doprineti i aktivnost mnogih umetika – Led-arta, Bogoljuba Arsenijevića Makija, Miroslava Nuneta Popovića, Flore Brovine, živka Grozdanića Gere, Saše Stojanovića, Bobana Miletića Bapsija i mnogih drugih čije je delo već sada ugrađeno u temelje nove jugoslovenske umetnosti poput najave bliske budućnosti.

Ceo koncept je zapravo nastavak led-artovske osmogodišnje akcije pod nazivom Rekonstrukcije zločina na Balkanu što su samo direktne kritičke reakcije na aktuelne političke i socijalne procese koji su uništili jednu evropsku državu, doneli joj samo (izgubljene) ratove, razanja, bedu, patnje i smrt. Ili kako sami kažu: Rad s ledom, incidentne grafike, fotografisanje protiv uroka, ekspedicije na deponije, smeće – jesu elementi umetničke magije koji konzumente treba da oslobode straha, spreče zlo i sunovrat i vrate veru u izbavljenje. Dakako, kako se odmah vidi, ovo je samo još jedna od, u ovom veku (i milenijumu) svakako poslednjih umetničkih utopija koje su karakteristične za epohe totalitarnih režima, koje imaju za cilj da animiraju pažnju uspavane javnosti, a u našem konkretnom slučaju da nešto učine za oslobođenje od straha i pozovu na politički, ideološki i socijalni te profesionalni i radni otpor koji se i ovim (umetničkim) sredstvima usmerava samo prema jednom cilju – promenama od kojih na najbukvalniji način zavisi naša budućnost.

Nije naodmet primetiti da je akcija nastala pod pokroviteljstvom Skupštine grada Novog Sada čiji je sekretar za kulturu prisustvovala svim aktivnostima (što se ne bi moglo reći za neke druge gradske ministre kulture, na primer beogradskog koji će ostati poznata po nekim drugim načinima pomoći umetnosti i medijima), zatim Kulturnog centra (nekada kultnoj Tribini mladih koja se pod novim rukovodstvo izgleda vraća izvornoj, živoj umetnosti nalik sedamdesetih godina kada je stekla renome na nekadašnjoj opštejugoslovenskoj umetničkoj sceni) uz finansijsku potporu Fonda za otvoreno društvo od čije pomoći u Novom Sadu očigledno nema straha i zazora, što je još jedna od ondašnjih specifičnost. Nije na odmet ni primetiti da je za ovu, iako kranje politizovanu kontrarežimsku akciju, dobijena i policijska dozvola. Sve to upućuje da se Novi Sad, za razliku od mnogih srpskih kulturnih i umetničkih centara, otvorio i za alternativne aktivnosti koje je neophodno podržati da bi se održala preko potrebna vitalnost ovog specifičnog dela kreativnog delovanja uprkos radikalnog kriticizma koji je imanentan toj vrsti umetnosti.

A već sutradan, kada je predsednik srpske vlade (po drugi put) otvarao početak radova jednog od novosadskih srušenih mostova, poveća grupa građana, veća od onih koji su privedeni na tu svečanost, zbog demostriranja nezadovoljstva bila privedena u policiju. Time je to masovno hapšenje od metafore kustlagera postalo zbiljom konclogora, dakle izbrisana je granica koja deli artificijelno od realnog kako je dan ranije, ali i u mnogim drugim slučajevima, Led-art na svoj način prikazao kao Pozdrave iz Srbije.

Da li je u pitanju podela građana Srbije na zadovoljne i nezadovoljne ili je s jedne strane učinjena još uvek neophodna i za mnoge spasonosna politička mimikrija – videće se već na sledećim izborima. A zvanične statistike govore da poprilici 80% jugoslovena živi ispod egzistencijalnog minimuma. To je glasački resurs na koji svi računaju i kojima se obraćaju opozicioni političari, kritički intelektualci, otporni studenti i pobuljeni đaci sa svojim profesorima i nastavnicima, angažovani umetnici kojih je sve više i svi drugi koji su sačuvali minimum zdravog razuma u ovom bolesnom vremenu. 

(Republika, 16-31. mart, Beograd, 2000.)

Jovan Despotović 

Led Art, Dokumenati vremena, 1993-2003, grupa autora, Multimedijalni centar LED ART,  Novi Sad, 2004.