“Svečana slika” nekad i sad

Mali čovek Miće Popovića u velikom vremenu

Jedini komični događaj u trenutku (ne)otvaranja izložbe Miće Popovića 1974. godine koja je bezrazložno, isključivo zbog tupe volje vlasti i pored protesta javnosti nije bila otvorena, zbio se čitanjem obaveštenja Izložba je odložena (istaknutom na zamandaljenim vratima galerije) kao Odložba je izložena. Ta izložena odložba umesto same izložbe, zapravo je bila, i sve do danas ostala, poput konstantnog znaka sudbine koja nije pratila jedino našu kulturnu politiku ‑ a kako stvari izgledaju ona se nastavlja uprkos evidentnim naznakama promenama karaktera vlasti u ovim socijalnim i političkim prostorima. Mora biti da je u pitanju zapravo nepromenljivi mentalitet onih koji vrše vlast ‑ i posebno onih koji takvu vlast podnose bez ozbiljnijih primedbi. Zanimljiva će stoga biti provera ove konstatacije u novom suočenju sa Slikarskim prizorima Miće Popovića, onim od pre dvadesetak godina, makar i u najsažetijem vidu koji je danas bilo moguće načiniti.

“Slikarstvo prizora nije, ipak, političko slikarstvo. Moralo bi da ima više usrećiteljskih ili, bar, popravljačkih ambicija. A ja želim samo da svedočim… Hteo bih da prisustvujem i da svedočim. Ne želim da zauzimam ništa pa ni stav. Ne treba mi.” ‑ napisao je Mića Popović 1971. godine u povodu izložbe na kojoj je prvi put prikazao slike‑prizore iz novog cilkusa koje su nužno morale, ponovo, izazvati oprečne reakcije javnosti, kritike i politike. Njihove ekplicitno izražene poruke ‑ uz sve neophodne napomene koje su iznete ‑ direktno su pogađale bolno mesto očiglednih razlika koje su nastale između proklamovanih političkih ciljeva Titovog režima i realnosti svakodnevice običnog, malog čoveka. Propagandisti vremena velikih uspeha socijalističke izgradnje to su prvi shvatili. Po njihovom razumevanju, mesto na socijalnoj lestvici svakog podanika određeno je stepenom podrazumevajuće kritičke pasivnosti koja je kompenzirana tobožnjim blagostanjem, socijalnom zaštitom koju je finansirao Uncle Sam, prividom lične perspektive itd. Zaglušujući mitovi bratstva i jedinstva, samoupravljanja i nesvrstanosti opčinili su malog čoveka izolovanog od spoljašnjeg sveta. Upozorenja Miće Popovića (i drugih kritičkih patriota, filozofa, angažovanih umetnika, disidenata itd) ostala su na marginama društvenog uticaja ‑ vrlo daleko od uvida i razumevanja javnosti. Potom je usledilo dramatično buđenje: u devedesetim krvavi rasplet je neminovno stigao kao (ne)zaslužena kolektivna kazna.

Poništena individualnost malog čoveka današnjice u ovim prostorima u najnovije vreme dobila je monstruozne razmere: u ranijem režimu ovaj politički cilj je nešto blaže i bezbolnije dosezan dok današnji vlastodršci i pretendenti bezobzirno demonstriraju silu vlasti, pogubnu ideološku dezorijentisanost, odsustvo civilne kulture, nedistatak mere, ukusa, takta. Njihova poruka je transparentna: ne vidimo nikakvog razloga da danas išta učinite za dobro vas i vaše dece s obzirom da ste već pokazali neograničenu trpeljivost prema poretku koji vas je tako očigledno tokom poslednjih pola veka varao.

Podjednako je važno suprotstavljanje, i danas potvrđuju dela Miće Popovića slikana pre dve decenije, i crvenom i crnom totalitarizmu – levom ili desnom, svejedno. Crveno‑crna nakaza nacionalsocijalizma otelotvorena kroz nekada nezamislivu koaliciju domaćih socijalista i nacista otvoreno deluje. Njihove svakodnevne aktivnosti su impresivnih razmera sa glavnom posledicom ‑ uništavanje nekadašnjeg međunarodnog prestiža uz famozne i nesankcionisane izborne krađe te zemunske deložacije, sa stalnim mas‑medijski propagiranim izrazima uzajamnih naklonosti u mnogim političkim temama ‑ od identičnog shvatanja patriotizma do praktično istog razumevanja institucija sistema u iskrivljujućoj ulozi regulacije društvenih procesa, od podudarnog odnosa prema studentima i građanima u protestu do manjeviše totalnog autizma u odnosu na svetsku zajednicu, itd. 

Neizbežnost ponavljanja

Bilo je vazda velikih i značajnih dela likovne umetnosti kroz našu istoriju. Sva su ona trezorisana u nacionalnoj memoriji i odatle nekada povremeno a nekada često izlaze na svetlost dana sa istim ili modifikovanim porukama namenjenim novim epohama i naraštajima. Ta neizbežna ponavljanja – deja vu sindrom, dobijaju upravo ovde poslednjih godina na ubrzanju tako da se ta učestalost već viđenog sve nesnosnije i sve mučnije doživljava. Neke slike i prizori iz dalje ili bliže prošlosti izgledaju toliko sveže i aktuelne da se teško možemo otresti opsesivnog utuska da oni nisu upravo sada nastali već da su se dramatično povratili u sadašnje vreme. Ponovno sučeljavanje sa Slikarskim prizorima Miće Popovića koji su nastali pre dvadeset godina pričinjavaju se toliko novim da nekome čak može izgledati da se boja na njima još nije ni osušila.

Razaranje ikona savremene kulture, uništavanje kodova vremena:  civilnih simbola i znakova sadašnjosti, narušavanje podele u semantičkim poljima paralelnih svetova koji su karakteristični za postistorijsku epohu (i njenu postmodernu umetnost) koju baš mi imamo kao datu privilegiju da gledamo i preživljavamo na kraju ovog veka – šta više i milenijuma, učinila je da se istorijski citati iz umetničke realnosti gde im je jedino mesto presele u našu evidentu, životnu stvarnost. Halucinatno vraćanje dobro poznatih mitova i legendi u naše živote koje smo ipak trebali upravo kao istorijski narod da ostavimo tamo gde im je jedino mesto – u povesnim čitankama, postaje novi krvavi danse macabre, ne literarni već bukvalni bloody Balkan baroque kako je to pokazala Marina Abramović na ovogodišnjem venecijanskom Bijenalu. Iz ovog htoničkog kazana, pravog pandemonijuma naših naravi, opet su se prelile najnovije slike mortalne realnosti – one kojih se svet civilizacije pokušava zasvagda otarasiti. Monstruozni crveno-crni savez levog i desnog, crvenog i crnog socijalizma te crnog i crvenog fašizma postaje stvarnost koja zatamnjuje perspektive i oduzima budućnost mnogim generacijama. Gde se sve mogu pronaći dokazi ovome: svakako i u slikama-prizorima Miće Popovića.

Kada je brzom akcijom cenzora 1974. godine umesto da bude otvorena izložba novih slika Miće Popovića zauvek ostala neotvorena, njihovu pažnju najviše je privukla  jedna – Svečana slika (1974). Na njoj su naslikani likovi dve tada aktuelne evropske vladalačke porodice: jugosloveska i holandska a kao predložak poslužila je jedna već objavljena fotografija u dnevnoj štampi. Suviše je bilo opasno po režim, izgledalo je činovnicima, prenošenje ovog foto‑snimka u ogroman format naslikanog prizora. Kao da je time, oni su mislili, povećano i upozoravajuće svedočenje Miće Popovića o kontrastu koji se pojavio između tog svečanog blještavila i pomračene sudbine velikog broja onih koji su upravo tih godina postali gastarbajteri. Na takvu perspektivu malog, običnog čoveka odnosio se Popovićev ciklus Gvozdenačoveka koji putuje podstaknutog službenom propagandom najuticajnijih medija (TV i novina: “Kada kažem novina mislim Politika”…): Gradić Pejton (1971) i Srbi u čekaonici (1978), da iz Jugoslavije krene u potragu za srećom u tom  vremenu koje se vidi u prizoru Ovaj narod spava (1972). Najzad, Manipulacija (1979) i Ne hvala! (1977) su Popovićevi lični javni proglasi kojima je, kao i uvek u takvim prilikama, nedvosmisleno manifestovao svoju individualnu ideologiju sazdanu od solidarnosti, protesta, nemirenja, svedočenja …

Kako bi danas izgledala Svečana slika? Ko su današnji Gvozdeni? Da li Ovaj narod (i sada) spava i da li su Srbi (još) u čekaonici? [ta propagiraju centralni mediji? I šta uopšte sada raditi? Sve se to može videti i pronaći na starim slikama Miće Popovića kojima zarad aktuelizacije očigledno da nije potrebno menjati nazive. Potrebno ih je još jednom dobro pogledati – stariji da bi se podsetili njihove stare odgovornosti, mlađi da bi postali svesni svoje nove obaveze. A mali čovek da bi mogao postati veći, odlučniji i svakako hrabriji. Tek tada bi se mogla načiniti neophodna demitologizacija, denacifikacija i dekontaminacija, dekonstrukcija koje bi ga (koje bi nas) dovele u društvo etnički, etički i estetički prosvećenih.

Biografija Miće Popovića otkriva jednu stalnu nepromenljivost – njegovu konstantnu opoziciji: isprva protiv dogmatskog shvatanja umetnosti socijalističkog realizma koju je iskazao prvom samostalnom izložbom 1950. godine te radikalnom apstrakcijom ‑ enformelom čiji su socijalni nihilizam i utopizam doživljeni kao kritika svega postojećeg, odnosno negiranje socijalističkih ciljeva izgradnje novog čoveka, zatim pripadnošću crnom talasu i bunkerisanim filmovima šezdesetih, zabranjivanim i osporavanim izložbama sedamdesetih, najzad aktivnošću u famoznom Dobričinom štabu za odbranu srpstva osamdesetih, ućešćem u protestima kad kod su bivale ugrožene individualne, nacionalne ili političke slobode, pisanjem i potpisivanjem brojnih peticija kojima su dobrano bivali uznemiravani najzagriženijii branitelji lika i dela… Među prvima se našao i u procesu uspostavljanja (za sada) neuspelog demokratskog društva evropskih standarda. A njegovo poslednje javno obraćanje ‑ nimalo slučajno i sa velikom simbolikom, pobunjenim studentima beogradskog univerziteta decembra 1996. imalo je jasan prizvuk jednog političkog legata.

Ta ostavština se može pročitati i u jednoj WR poruci: “Samo ti sam možeš biti svoj oslobodilac!”; nužnost patnji malog čoveka u vremenu neizbežnih ponavljanja nije definitivno zadata ‑ uslov za promenu isključivo je u njegovom ličnom stavu i hrabrosti, jednostavnoj odluci da sam i slobodno odredi vlastitu sudbinu. život Miće Popovića – a trajnost njegove umetnost još i više, nesumnjivo da to dokazuje. 

Napomena: U okviru manifestacije “Zabrinuti septembar 1997″ sa naslovom ŽUDNJA ZA ŽIVOTOM, odnosno RAJH U BEOGRADU (povodom stogodišnjice rođenja Vilhelma Rajha) priređena je od 13. do 16. septembra i izložba Miće Popovića “Svečana slika nekad i sad” u Centru za kulturnu dekontaminaciju – “Paviljon Veljković”. “Zabrinuti septembar 1997″ tematski je ilustrovan sledećim slikama Miće Popovića: Manipulacija (1979), Iz  njive pored pruge – Gradić Pejton (1971), Srbi – Srbi u čekaonici (1978), Svečana slika (1974), Gvozdenov odlazak (1978), ^ekaonica 2. razreda (1978), Ovaj narod spava (1975), Ne hvala! (1977). Oskosnicu izložbe činila je famozna Svečana slika zbog koje nije bila otvorena Popovićeva samostalna izložba 1974, (jer su tadašnji cenzori tražili da bude sklonjena) pa je stoga ovo zapravo bila prva prilika da je beograđani vide -posle punih dvadeset i tri godina.

Jovan Despotović

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd, 1997.
Književne novine, 1.5.1998, str. 10