Utopistička pogreška Svetomira Arsića Basare

Nemoguća kulturna misija 

Krajem sedamdesetih godina politička situacija u socijalističkoj Jugoslaviji naglo je počela da se pogoršava. A njen kulminativni nivo dosegnut je neposredno nakon Titove smrti  i to na Kosovu i Metohiji jednom od brojnih i gotovo kontinuiranih pobuna etničkih Albanaca. No, kako njihova secesionistička aktivnost nije mogla da se odvija sasvim otvoreno oni su, budući da su već tada potpuno kontrolisali institucionalni politički, pa i ukupni život u ovoj pokrajini, pribegli manjeviše otvorenim pritiscima na sve malobrojniju   kosmetsku srpsku nacionalnu manjinu ne bi li potpunom populacionom dominacijom ostvarili odavno postavljene državotvorne ciljeve. Izrazi tadašnje teške, svakodnevne egzistencijalne borbe za opstanak, odjednom su se pojavili u tamošnjem likovnom stvaralaštvu  pre svega u skulpturi akademika Svetomira Arsića Basare, kao znaci drame vremena. Ovo jedinstveno stvaralaštvo unelo je jednu novu i dotad nepoznatu živost u naš likovni život sa mnogim karakteristikama koje su ga izdvojile na aktuelnoj umetničkoj sceni najpre izazivajući socijalno ignorisanje, a potom ideološku kritiku te kulturnu izolaciju.

Dotad poznato kao visokomodernistički formalizam asocijativne i geometrijske apstrakcije sedme decenije u savremenoj srpskoj skulpturi kojim je ona ušla u vodeće evropske i svetske plastičke pokrete epohe, delo Svetomira Arsića Basare tokom sedamdesetih godina postepeno se menjalo u pravcu metaforičkog i simboličkog izraza. Ono ga je uvelo u krug jugoslovenskih autora kojima je forma bila istovremeno i ishodište i cilj. Nesklon radikalnoj jezičkoj problematizaciji oblika, Basara je u tom periodu tragao za onom vrstom oblika koji je prema njegovom shvatanju i senzibilitetu ponajbolje objašnjavao način obnove modernizma u plastičkim umetnostima. Otuda je ponešto čudno da ga Miodrag B. Protić u pregledu “Skulptura XX veka” (u ediciji “Umetnost na tlu Jugoslavije”, zajedničko izdanje Beograda, Zagreba i Mostara 1982) nije uvrstio smatrajući verovatno da je njegova forma suviše opšte i često mesto u tom stvaralaštvu, a svakako previđajući njenu unutrašnju slutnju čime se izbegavalo remećene čistog estetičkog koncepta koji nije želeo da uvidi i očigledne etičke dimenzije. Uostalom, to je uobičajen kritički metod teoretičara “socijalističkog estetizma” kako ih je, pomalo ironično, nazvao Sveta Lukić praveći otvorenu paralelu sa socijalističkim realizmom, zapravo tvrdeći da je jedan (idejni) dogmatizam zamenjen drugim (bezidejnim). Basarin slučaj je zaobiđen i jer je govorio o neposrednoj budućnosti koju Protić niti je mogao da nasluti, vidi niti da ga u tom trenutku vrhunca i potpunog trijumfa savremenosti razume. No, za srpsku vajarsku umetnost Basarino delo polako je postajalo znakom nadilazeći lokalne okvire (Sirinička župa podno Šar-planine) kojima je po poreklu pripadala, bila čvrsto ukorenjena i postala delom opšteg talasa koju su dočim drugi teoretičari primećivali, pre svega Lazar Trifunović ili organizatori vajarskih simpozijuma na koje je pozivan, a među njima svakako da su najpoznatiji oni u Moravanima (u Čehoslovakoj) ili Portorožu (Forma viva).

Ali i u tim “formalističkim” delima postojao je začetak naracije koja je osamdesetih godina potpuno prevladala. Radovi poput “Feniksa” iz 1964, “Proleće koje je zaboravilo da cveta”, 1965-69, “Pokušaj odcepljenja” 1967, već ukazuju na promenu raspoloženja: kao da je u najdubljim slojevima stvaralačke imaginacije Basara maglovito naslućivao bure koje su predstojale i koje će se dramatično pretvoriti u državno rastrojstvo, individualne i kolektivne drame devedesetih. Dobar primer je “Proleće koje je zaboravilo da cveta” u kome se Basara još uvek živo seća strahota rata u kome je učestvovao kao šesnaestogodišnjak, ali i sve tragedije koje će u kasnijem vremenu, sada već kao zreo čovek, iznova preživljavati.
Svetomir Arsić Basara potpuno je iznenadio javnost krajem 1984. kada je na svojoj prvoj retrospektivnoj izložbi priređenoj u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić” u Beogradu pokazao najnoviji ciklus sasvim promenjenih kreativnih shvatanja. Usred srpske nacionalne tragedije koja je najavila korenite i dugoročne promene na jugoslovenskoj političkoj sceni (koje će nastupiti tek krajem te decenije, naročito u poslednjoj dekadi veka sa događajima koju su tada začeti a konačni rezultati bili dosegnuti svojim logičnim epilogom: raspadom Jugoslavije i masovnim egzodusom tri njene najveće nacije) Basara je stvarao svoj famozni ciklus monumentalnih skulptura poput: “Deda Lime”, 1983, “Topovi Alekse Dačića”, 1983, “Reminiscencije na Tanaska Rajića”, “Apokalipsa”, 1984, itd. Stoga je on našao mesta praktično na poslednjoj opštejugoslovenskoj izložbi angažovane umetnosti sa simptomatičnim naslovom “Umetnost za i protiv” koju je riječki istoričar umetnosti Berislav Valušek priredio u Banja Luci u praskozorje jugoslovenskog rata 1990. Tom prilikom priređen je i simpozijum teoretičara i kritičara od kojih su neki jasno pročitali te likovne najave pretstojeće opštejugoslovenske katastrofe.

“Veliki zaokret” koji je usledio u skulptorskoj poetici Svetomira Arsića Basare odigrao se na samom prelazu dve decenije: 19791980. godine. On u tom, vrlo dramatičnom i neizvesnom vremenu raskida sa svojim dotadašnjim plastičkim iztraživanjima jezika savremene skulpture i postupnog formiranja jednog oblikovnog postupka u kome će politički i ideološki tragovi nove epohe postajati sve vidljiviji. Opšta pitanja i probleme univerzalnog modernističkog projekta umetnosti (prema Arganu) čiste forme Basara je tada supstituisao posebnim zahtevima i ciljevima aktuelnog lokalnog koncepta angažovanog stvaralaštva kod koga oblik više nije cilj kreativne imaginacije već sredstvo koje delo prima i gledaocima prenosi određeni sadržaj, poruku i ideju stvaraoca.

Ako su ranije Basarine izložbe bile energične, potresne i agresivne, poslednja retrospektiva održana u Galeriji SANU najednom je poprimila vidni ton rezignacije, onespokojavajućeg mira i melanholije. Sve je dakako isto, ako se imaju u vidu forma i sadržaj njegovih radova, ali je došlo do promene opšteg vizuelnog i semantičkog tona u ovom upusu. A to opet, ukazuje na jednu novoformiranu dominantu u ovdašnjem društvenom životu koja, ako se malo prisetimo naše novije istorije, nimalo ne sluti na dobro. Da li će takvo stanje i kolektivnu svest obeležiti u umetnosti ovog trenutka? Prema opštem utisku koji se mogao steći na izložbam Svetomira Arsića Basare, a poučeni iskustvom sa njegovim ranijim radovima  odgovor je i ovog puta nažalost zasigurno pozitivan.

Pa ako je tako, u čemu je onda “utopijska greška” Basarine skulpture (kako smo pokušali da za ovu priliku problematizujemo njegov umetnički opus)? Ako pođemo od “projekta” moderne umetnosti koji je neophodan da bi se razuneo njen razvoj tokom veka, i ako imamo u vidu da se danas govori o “drugoj moderni”, prema Klocovoj teorijskoj postavci (a upravo trećoj u našem slučaju jer je njen prirodni tok bio prekinut doduše kratkotrajnom epizodom socijalističkog realizma između 1945. i 1950. godine kada se modernizam u srpskoj umetnosti obnavlja i iznova priključuje intrenacionalnim umetničkim procesima), normalno je da dođemo do pitanja da li uopšte umetnost ima “preobaziteljski” karakter u vlastitom socijanom okruženju? Da li ona, dakle, može snagom svoje likovne ekspresije da utiče na neophodnu reformu društvene zajednice, da njen razvoj usmeri u potrebnom progresivnom, demokratskom, modernom pravcu? To je pitanje oko koga se spore pre svega oni koji se bave tzv. “angažovanim stvaralaštvom”, njegovim realnim učinkom na idejnu sferu političkog života u svakoj zajednici.

Dve protekle decenije u našoj umetnosti donele su veliki broj primera angažovanog stvaralaštva ali među svima njima u skulpturi primarno mesto zauzuma Svetomir Arsić Basara, a u slikarstvu je bez premca Mića Popović. Zajednička im je želja stvaranja novog društva, drugačijeg u svakom pogledu, emancipovanog čoveka koji će biti u stanju da raspozna dobre od loših karakteristika socijalnog razvoja, političkih trendova, osobina vlasti itd. Umetnost znači ima sem estetičke i jednu naglašenu etičku dimenziju koja ovu vrstu stvaralaštva izdvaja iz ogromne produkcije što obeležava kraj poslednje decenije ovog veka i milenijuma.

A da li je umetnost uopšte kadra da izvrši tu misiju? Da li su njeni instrumenti dovoljno ubedljivi i sugestivni da u posmatraču izazovu očekivane efekte u njegovom duhovnom, intelektualnom, sebzibilnom, mentalnom ili psihološkom sustavu?

Upozorenja koja su emitovana iz dela Svetomira Arsića Basare – koliko na obične gledaoce toliko i na onaj sloj (politički) uticajnih ličnosti koji kreiraju i usmeravaju odlučujuće društvene tokove. Otuda i sugestivnost naslova ovog priloga: “Utopistička pogreška Svetomira Arsića Basare” kojim smo želeli da pokažemo da je pogrešno očekivati od umetnosti, ma koliko da je ona estetična i etična, da izvrši uticaj na društvo pogotovo ono koje je po svim svojim najvažnijim osobinama totalitarno, autarhično i u samoizolaciji bez definisanog cilja i izraženih demokratskih potreba. Utopijska greška je ujedno i zaključak koji se neminovno mora izvesti ako se sledi logika razvoja ne samo nekog pojedinančnog umetničkog čina, kakav je ovde slučaj, već i konteksta u kome je taj čin nastao.

Ideje avangardi sa početka XX veka, ruskog umetničkog eksperimenta, apologetske umetnosti u nacizmu, fašizmu i komunizmu sa svim njihovim epizodama sa “neo” prefiksom (od kojih dve koje se neprestano smenjuju: neokomunističku i neonacističku)  u preostaloj Jugoslaviji živimo već više od jedne decenije, sve od reda su pokazale da umetnost definitivno nije niti pokretač niti usmeritelj, niti popravljač niti korektiv socijalnih, idejnih ili političkih tokova. Ona je jednostavno samo jasno izrečeno upozorenje onima koji su u stanju da raspoznaju njene znakove i simbole i time eventualno sebe zaštite od direktnog udara spoljašnje realnosti. Još 1969. godine Arsić kao da je bio toga svestan kada je na novinarsko pitanje  “šta želi da kaže svojim delom”, odgovorio: “da doprinesem borbi protiv besmisla, u čemu je, smatram suština celokupne umetnosti”, a 1984. u trenutku kada je prvi put prikazao ciklus “angažovane” skulpture napominje “da je likovno delo predmet koji govori o istinama”. I tu se njena misija završava. Umetničke utopije, poput uostalom i društvenih, kako je jasno pokazala istorija, tek su izraz kreativnih ili političkih imaginacija pojedinaca koji su sposobni da se više od drugih zagledaju u bližu ili dalju budućnost. Jedan od njih je zasiguirno, u oblasti umetničkog stvaralaštva, i Svetomir Arsić Basara.

Jovan Despotović

Saopštenje na simpozijumu Delo Svetomira Arsića Basare, Institut za srpsku kulturu, Priština-Leposavić, Baština br. 11, 2000, Identitet, br. 41, Zagreb, 7. 2000.