Slikarska plastika

Mladen Mićunović, Dragan Milošević, Vladimir Nikolić, Miodrag Ristić, Paja Stanković 

Živa kretanja koja su tokom najnovijeg perioda bila zapažena u beogradskom slikarstvu izazvana su nekolikim namerama što su ih umetnici neposredno iskazali primenjujući specifične oblikovne postupke u svome radu. Jedna od vrlo važnih karakteristika koja je obeležavala slikarstvo u ovom periodu bila je i ta koja je direktno ukazivala na naglađenu želju da se ravnina slike, njena medijska inertnost u odnosu na prostor (treću dimenziju) uznemiri, da se izazove aktivno kretanje prema i unutar njene fizičke okoline. Vizuelne i semantičke potrebe koje su se iskristalisale u savremenom stvaraocu, dakako i u savremenom gledaocu, postavljaju pred probleme oblikovanja nove zahteve, i to one vrste koja će sopstvenim plasticitetom zadovoljiti potrebe za tim novim mentalnim senzacijama. Umetnički medijumi (vajarstvo i arhitektura) koji su i do sada operisali tim, njima prirodnim i neophodnim, sredstvima, danas još dodatno formalne karakteristike dela približavaju stanju pojačane agresivnosti bilo da su u pitanju njegove kolorisitčke karakteristike, bilo da je reč o posebnom načinu ustaovljavanja čitave formacije novih oblika. Današnje slikarstvo se sve više jezički približava takvim programskim orijentacijama.

Poznate i tipične karakteristike slikarstva su se tokom ovoga veka, pogotovo u epohama avangardi, transformisale na taj način da su sopstvenu pikturalnost najčešće zamenjivale upravo plastičnošću. Kada je, na primer, kubizam već detaljno izvršio elaboraciju svih optičkih mogućnosti simultanog predstavljanja predmeta na slici, i kada mu to više nije bilo dovoljno, uveo je i stvarni objekat u delo, čime mu je ugrozio tradicionalno odnegovanu likovnost. Nadalje je tokom ove povesti sve više dolazilo do izražaja upravo zadovoljavanje predmetnih svojstava slike, poput konstruktivističke umetnosti dvadesetih godina u Rusiji, ili enformela nakon Drugog svetskog rata, što je sve najzad prirodno rezultiralo i njenim doslovnim materijalnim ukidanjem u periodu umetičkog ikonoklazma prethodne decenije (konceptualna umetnost). Ponovo aktuelno obraćanje slikarskom medijumu sada se odvija na novim temeljima i sa onom vrstom iskustva koje je potpuno svesno novih potreba i zahteva komuniciranja slike u sada promenjenim uslovima. Slikarstvo je za veoma kratak period, za nepunu polovinu decenije još jednom rekapituliralo ovaj put od pikturalnog do plastičkog, od striktnih likovnih primesa do otvorenih objektivnih konkluzija.

Na planu formalnih datosti u radovima Mladena Mićunovića najmanje se može zapaziti ovakvih tendencija. Iskustvo nam govori da su Mićunovićeve ’Kompozicije’ ulja i akrilici na staklu ili pleksiglasu potpuno ravni, da se celokupni njihov pikturalni život odvija unutar dvodimezionalnosti površine. Ali naknadnom analizom mentalnih predstava koje se formiraju posle prvog opažanja, uočava se određeno ’vibriranje’ ovih slika, njihovo sve aktivnije kretanje od jedinstvene površine prema našem prostoru. Ovaj utisak je još i jednim prividom kolaža, kako se ove slike mogu učiniti, što nam opet, shodno iskustvu što ga i u ovom slučaju posedijemo, sugeriše da u njima ’vidimo’ višeslojnost. Mićunović je bez sumnje opredeljen za slikarstvo u striktno tradicionalnom smislu  određenja tog pojma, ali se stepen emancipovanja njegovog slikarskog rukopisa može protumačiti kao delotvorna, katkada manje svesna, želja da potenciju svojih slika aktivira do znatno ’mobilnijeg’ stupnja.

Velike, ustvari predimenzionirane slike Vladinira Nikolića i Paje Stankovića svakako da definišu sopstvene ciljeve i samim formatom, ali se unutar njega odigravaju mnogo značajnije stvari i to u domenu slkarske materije kao i formalnih karakteristika toga sloja.

Nekadašnji član beogradske grupe Alter Imago, Vladimir Nikolić slikarsku praksu je započeo u duhu neoekspresionističkih tendencija s početka osamdesetih godina. Njegova slika je tada ponavljala kao opšte mesto postupke hromatskog i pikturalnog dostizanja intenziteta zrašenja dela prema uzorima ekspresionističkog slikarstva iz njegovog avangardnog perioda. No, za zadržavanje u potrebnom stanju slikarske naracije, kojoj su tadašnji mladi slikari uglavnom težili, bilo je neophodno u delo integrisati i dodatne elemente kojima će ono upotpuniti spektar svih linija delovanja. Stoga se Nikolić u drugoj svojoj fazi od sredine osamdesetih sve više zanima za mogućnosti čitanja njegovih slika po jednom jasno određenom ikoničkom ključu. Događaj se u ovom slučaju pomera sa kolorističke ekspresije prema simboličkim aspektima (najčešće svedenim srhitekturalnim fragmentima nekih poznatih primera iz istorije umetnosti), a istovrmeno se uvećava i prisutnost paste u delu koje je sve punije pri čemu se ono dovodi na samu granicu reljefnosti.

Danas veoma sličnu nameru pokazuje i slikarstvo Paje Stankovića. Ovaj nesvakidašnji konceptualni umetnik iz grupe 143, sklon analitičkim, numeričkim i grafičkim određenjima kretanja stvaralaštva, danas ’gradi’ slike u velikom maniru postmodernističkih tendencija. Započinjuči slikarsku praksu potpuno u duhu tekuće decenije, Stanković je odmah, na samom početku svoga rada dostigao ono značenje čina slikanja koje je integrisalo dva osnovna motiva: žestoki kolorizam i ikoničku matricu. Za razliku od Nikolića, sa kojim inače i zajedno izlaže, Stanković se ne  ustručava da u nekim partijama svojih radova načini punu reljefnost na čijoj površini nadalje intenzivira simulacijom različitih slikarskih postupaka. Ovaj autor zapravo ne samo da sa ovim novim slikama eksperimentiše sa subjektivnim mogućnostima u domenu pojedinih jezičkih modela slikarskog izraza, već taj proces ponavlja čak i u pojedinim partijama. Otuda i formalna i značenjska različitost unutar svakog od ovih posebnih radova, jedna slobodna interpretacija poznatih slikarskih tehnika koja bi za strogi akdameski ukus bila preslobodna, čak i izrazito neodgovorna.

Pored Mladena Mićunovića, Dragan Milošević i Miodrag Ristić su takođe završili slikarski odsek na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, te shodno takvim umetničkim temeljima determinisali svoju slikarsku sudbinu u jednom delu, u drugom, prema našem razumevanju, zanimljivijem i životnijem, odigrale su se određene promene koje su unele neke nove osobine saglasne postavljenim okvirima ove izložbe.

Obojeni aluminijumski radovi Miodraga Ristića koje on naziva ’prostornim slikama’ pokazuju da je pikturalni moment već sasvim zamenjen plastičkim. Na ovakav epilog naveo ga je sam postupak rada. Naime, Ristić najpre aluminijumsku foliju , uz veoma retko korišćenje alata, savija rukom, nabija, deformiše do jedne izrazito reljefne strukture i potom tako dobijenu kompoziciju boji. To čini na dva načina: ili, bez obzira na dobijenu konfiguraciju metalne površine, četkom nanosi uljani pigment, ili, pak akrilik pušta da se slobodno kreće i curi po kanalima i udubljenjima reljefa. Otuda ovi radovi pokatkad liče na gestualne slike, dripping ili kao da su izvedene u nekoj od tehnika akcionog slikarstva. Za Ristića današnja slika očigledno ne može da bude zategnuto platno ograničeno ramom koje je limitirano, po njegovom shvatanju, previše čvrsto i usko takvim fizičkim datostima: ovi njegovi radovi su zapravo ishod snažne potrebe za oslobađanjem slikarstva u pravsu jedne povećane aktivnosti i u formalnom i u kolorističkom smislu koja mu se danas dodeljuje.

Kretanje savremenog slikarstva kako je ukazano ovom izložbom sigurno je najlogičniji ishod imalo u ’Kompoziciji u prostoru’ Dragana Miloševića. Takođe slikarski obrazovan, Milošević je u jednom trenutku prepoznao nedovoljnost primenjenih slikarskih metoda i od samog početka svoje izlagačke prakse radikalno se opredeljuje u tome da tradicionalno shvačžćenu sliku zameni objektom. U prvo vreme lako se uočava da je sledio čiste slikarske koncepte, mada je i tada najpre pravio neophodnu zidnu konstrkciju, da bi sve više tako dobijenu osnovu zamenio izraženijim plasticitetom. Osnova rada su mu konstrukcije od drveta, metala, različitih tkanina, među kojima je i nenategnuto i mepripremljeno slikarsko platno, da bi u drugoj fazi rada u tako formiranom ’saću’ nanosio guste i pune paste boje. Po hromatskim osobinama ovi radovi se ne razlikuju od opštih mesta slikarstva osamdesetih godina kod nas, ali ovaj poslednji korak prema njenom samostalnom životu u prostoru ukazuje na još jedan od specifičnih fenomena današnje likovne umetnosti.

Za mnoge će svako novo kretanje u savremenoj likovnoj umetnosti, a i u drugim srodnim stvaralačkim oblastima, biti shvaćeno samo kao još jednom ispričana poznata priča. Toga je većina umetnika danas svesna, koliko i potrebe da se skrivene opasnosti cikličnog ponavljanja poetskih sadržaja i metodskih postupaka (rečju ’stila’) građenja nekog dela eliminišu ili otvorenim retrogradnim principima, od kojih je najčešći slučaj ’citiranje’ kreativnih uzora, ili pak, ponešto vedrija i optimističkija strategija prevladavanja ovog deja vu samo-smečtanjem u mikro prostore individualnih jezičkih istraživanja. Ovako koncipirana izložba trebalo je da pokaže kako se u jednom uzorku od pet izrazito karakterističnih primera beogradskih mladih autora, kako smo videli, sa različitim umetničkim obrazovanjem i kreativnim opredeljenjima, odigravaju upravo takve, vrlo personalizovane transformacije koje, zajedno gledajući, imaju jedinstven cilj: da se maniplacijom slikovnih elemenata formira jedna plastička prizornost koja se, udaljavajući nas od slikarstva, ipak ne odriče u potpunosti instrumenata toga medija. Bazične osobine svih ovih radova leže pre svega u jedinstvenom pikturalnom shvatanju koje je izvedeno od različitih stanja plastičnosti u zavisnosti od konkretnih autorskih intencija. Dalje definisanje mesta ovakvih radova na skali čiji jedan kraj stoji u slikarstvu a drugi u, uslovno uzevši, skulpturi, može se obaviti na segmentima bližim slikarstvu, a kako ne postoji pogodan izraz za tačno imenovanje ovakvih pojava u vizuelnim umetnostima opredelili smo se za naziv slikarska plastika aludirajući pre svega na njihovo slikovno poreklo, kao i snažnu potrebu za daljnjim određivanjem drugačijeg genetskog koda u prodici sličnih pojava. Ovo što se zbiva u beogradskoj umetnosti najnovijeg perioda, što je ilustrovano i ovom izložbom, zapravo razumemo i kao evidentan oblikovni doprinos upotpunjavanju šarolikog mozaika umetnosti osamdesetih godina.

Jovan Despotović

Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, april 1987.