Perica Donkov

Curenje tečnosti, prskanje, crni, teški potezi četkom, neuređene linije, gest, zamah, akcija: slikartsvo Perice Donkova. U novoj beogradskoj umetnosti sa njime se uvodi još jedna evokativna komponenta kojom slikarstvo najnovijeg perioda obiluje – njen je osnovni kvalitet koliko renesansa određene slikarske klasike, toliko i čist plastički govor. Naravno da se taj diskurs u jednom ovakvom radu provodi strktnim likovnim sredstvima koji eliminišu bilo kakvu pomisao na literarnu dimenziju u delu. Apstraktna umetnost je ovo do kraja elaborirala, gestulano slikarstvo jeto potvrdilo pridodajući neke nove sadržaje.

Egzistencijalno prisusutvovanje umetnika određeno je njegovim socijalnim okvirima, njegovo artističko prisustvo uokvireno je reprodukovanjem njega samog kroz slikarski čin. Oblast tog zbivanja je slikarsko platno, ujednačenih dimenzija i po pristupu, ali azdiferencirano po tome što je moment ponavljanja u ovakvom radu praktično nemoguć. Donkov sledi onu internu interpretaciju koja je začeta akcionim slikarstvom i apstraktnim ekspresionizmom, a koja je teorijski formulisana tek koju godinu pred njegovu pojavu u fenomenološkim analizama M. M. Pontija. Po tom shvatanju, slikarstvo više nije paralelna realnost (kako je to bio slučaj sa istorijskom apstrakccijom), već upravo ova realnost, sudelovanje u stvaranju na način fizičkih determinanti. Kada se ovo konstatuje potrebno je navesti i sledeće: nije u pitanju potpuno premisivno ponašanje u polju platna, već subjektivno uslovljena gestualnost koja poseduje određene konstante (kao da je i ovde aktuelna Polokova swntenca: ’Jedino kad izgubim dodir sa slikom, ishod je konfuzan. Inače caruje čista harmonija…’. One se ogledaju u određenom tipu poteza koji vremenom postaje dominantniji tako da je u novim slikama sve manje beline grunda, načina zapisivanja i ostavljanja tragova telesne prisutnosti, kružnim, uskovitlanim namazima boje, grebanjem tvrdim delom četke, ili prefinjenim sfumatom palete sivog. Kao individualitet može se uočiti ponavljanje jednog generalnog dijagonalnog pokreta odozdo nagore i uz jedan kovitlac strmoglavljivanje ka dnu sve do ruba platna (kada je očigledno da potez ima svoj prirodni nastavak dalje, u prostoru jer je sasvim razumljivo da se snažni zamah zbog svoje inercije ne može zaustaviti u trenutku na ivici platna). Ovo je oblik fizičke agresije na platnu koje je svoje estetičke osobine uskladilo sa fizičkim i senzitivnim datostima.

Gest kod Perice Donkova znak je njegove vlastite slikarske personalnosti. U tom smislu je i njegovo shvatanje da  je umetnik subjekt slikanja i po tome on se za čas približava ideji o individualitetu stvaralaštva, o neponovljivosti i subjektivnosti iskazivanja u činu slikanja. Ovaj svojevrsni most je zapravo postavljen između naše (tradinionalne) apstrakcije koja je težila upravo tom idealu autentičnosti i umetnosti tekućeg perioda kada je u svim lokalnim uslovima potrebno izoštriti senzibilitete. Kao da se u ovom primeru prepliću dve vrlo važne odrednice ovog trenutka: duh mesta i duh vremena. Time se na veoma pouzdan način novoj publici nudi nova svest o novoj umetnosti.

Ovo je, u celini uzevši, period ponavljanja, prirodno sa izmenama i pomeranjima, dopunama i dopisivinjem, dodavanjem i navođenjem. U ovoj generaciji autora, kojoj nesumljivo i  Donkov pripada ukorenjena je svest da je u umetnosti već sve rečeno – treba samo parafrazirati, funkcionalizovati i afirmisati memorirane plastičke sadržaje i kroz prizmu sopstvenih određenja dati im nova tumačenja. Stoga se ovo slikarstvo čini kao svojevrsna klasika u osamdesetim godinama. Zajedno sa Pericom Donkovim uvereni smo u zasnovanost tog zaključka.

Jovan Despotović

Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta, Beograd, 3.1985.