Aleksandar Rafajlović

Pitanje statusa apstraktnog slikarstva u danas veoma promenjenim uslovima stvaralačkih kretanja prve polovine osamdesetih godina, postavljalo je na dnevni red kritičkih i teoretskih razmatranja gotovo sa svakom novom izložbom koja je tangiralataj kompleks pojava, ili sa svakim novim autorskim nastupom stvaralaca što su svojim delima manje ili više zalazili u bliske oblasti izražavanja. U istorijskom periodu savremene umetnosti, apstrakcija je dva puta doživljavala svoje zvezdane časove: najpre u samom trenutku njenog pojavljivanja kada je odmah definisala striktne oblasti delovanja (od Kandinskog do Maljeviča) i tada je strogo selekcionirala sopstvenu plastičku problematiku, i odmah po završetku Drugog svetskog rata kada je definisala položaj modernog ćoveka sa svim iskustvima koje je on u tom vremenu nakupio, a ustvari se razvijajući na lirske (Polok, Vols) i geometrijske tendencije  (Vazareli, Reinhart) u zavisnosti od nasleđa kome je preferirala. U oba ova slučaja, ona je nesumnjivo dominirala duhovnim, intelektualnim i unetničkim horizontima. Danas se njena uloga, ako se poredi sa ovim prethodnim njenim herojskim etapama, promenila u praksi najvažnijih protagonista, poprimajući neke posve nove sadržaje, dotad nepoznate u tokovima njenih transformacija.

Apstraktne slike Aleksandara Rafajlovića unose pogodno svetlo u tumačenje stepena odgovornosti ove umetnosti u sadašnjim okolnostima. Njegov smisao se najpre treba tražiti u činjenici da je vremen eksperimentacija sa značenjskim i optičkim vrednostima bezpredmetne umetnosti odsvno prošlo, a takođe i u tome da su danas estetičke i stilske kategorizacije u ovoj vrsti promenljivog izraza naprosto nemoguće. Ako bi ipak trebalo u najkraćem odrediti ovo slikarstvo, mislimo da bi bilo uputno reći kako je za Rafajlovića važno da objasni, dakako striktnim plastičkim sredstvima, ekvivalente svoga doživljaja na platnu sugestivnim, nešto ranije apstraktnim, a danas sve više ekspresivnim formama. Ova vrsta apstrakcije/ekspresionizma u osamdesetim godinama pojavljuje se kao ekstremno personalizovana, čak sve primerenija aktuelnoj ’pluralističkoj školi’, stilu koji je sa ovom decenijom dospeo u prvi fenomenološki plan sa nastankom Novog slikarstva. Pri tome, treba napomeuti i to da ova vrsta slikarstva pripada vremenu koje još nije dalo dovoljno estetskih i istorijskih opravdanja svojoj umetnosti da bi se o njemu mislilo sa svim neophodnim konsekvencama.

Da bismo tačnije odredili današnje slikarstvo Aleksandra Rafajlovićatrebalo bi ovom delu prići in extensio, dakle sa potpunijim uvidom u puteve i u unutrašnje razloge koji su mu prethodili. Za to je potrebno malo podrobnije objasniti i prethodni njegov ciklus slika nastao 1983. godine iz koga su neke bliske slike i ovde uvršćene (na primer, ’Velika seoba’ iz 1984.). Realizaciji slike svakako da prethodi opšta kompoziciona struktura koja se gradi jedinicama potez-boja kao samostalna stvarnost slike koje plastičko zbivanje svodi na njene dve dimenzije. Dinamične, vertikalne strukture ustreptalog, karninovog crvenog, uzbudljive, gotovo do stišane erotičnosti, stoje poput pukotina u homogenim, internim, monohromnim površinama. Ova vrsta snažno ritmovanih pulsacija formi primenjena je i u drugim njegovim slikama iz istog perioda, na primer, ’Skupljanje, seobe, promjena’ iz 1983. gde je jedinični sadržaj blizak nekim rešenjima crteža Anri Mišoa, ali se on u jednom višem plastičkom redu uokviruje ’znakovima’ Aleksandra Rafajlovića i na taj način grade celovito polje vizuelne predstave. Znači da skupine manjih znakova/zapisa autorskog rukopisa grade veće grupe i na taj način se dobija zanimljiv odnos u ovom apstraktnom tipu ekspresionizma ili ekspresivnoj apstrakciji. A da ovakvo određivanje nije puka domišljatost niti igra reči, nadalje potvrđuju i najnovije slike Aleksandra Rafajlovića (poput, ’Dlansko oko’ iz 1984.).

U njima je sada opšta kompoziciona postavka nešto slobodnija, jer se određene partije slike rešavaju često bez nekog posebnog obzira i odgovornosti prema celini čime se dobija veoma živa ekspresivna predstava koja odgovara nekim specifičnim slikarskim polazištima aktuelnog oblikovnog trenutka. Sada se, tako, više ne objašnjavaju doživljaji sugestivnim apstratknim, niti postenformelnim formama, a još manje smirenim odnosom prema slikarskoj materiji ili njenoj plastičkoj problematici i temi, već upravo difuzijom poteza, disperzivnim strukturalnim modelima, potenciranjem estetičkog osećanja i naglašavanjem senzibiliteta koji je svakako kod Rafajlovića nastao posle dubljih i stvarnih iskustava unutar pređašnjeg, klasičnijeg slikarskog postupka.

Danas Aleksandar Rafajlović sve manje pokazuje znake zainteresovanosti za lokalne, autohtone slikarske škole iz koji je nesumljivo proistekao, već za jedan vitalniji i znatno delujući slikarski i imaginativni svet koji jednino duguje potrebi potenciranja uzbuđenja i slikovnih doživljaja pred platnom jednog umetničkog dela. Opravdanje ovome je Rafajlovićevo čvrsto uverenje da on jedino duguje istinitosti sopstvenih kreativnih razloga u činu slikanja, i da je upravo taj akt svesni i egzistencijalni okvir njegovog postojanja u umetnosti kojom se bavi.

Jovan Despotović

Moderna  galerija Titograd, Titograd, 4. 1985.