Milica Lukić

Određenje slikarske poetike po kome ona ’sadrži jedan elan duha, jedan duhovni zanos koji u posmatraču pokreće egzaltaciju čula’, spada u temeljne determinantne onog plastičkog shvatanja koje stoji kao preteča sveukupnog savremenog iskustva u umetnosti. Iako vremenski udaljeno za više od jednog veka, očigledno je da ono podstiče neke još uvek važeće stvaralačke inicijative koje se na veoma individualan i na veoma specifičan način prelamaju kroz dela umetnika što preoizlaze iz najnovijih generacija.

Slike Milice Lukić nastale tokom poslednjih nekoliko godina (na završnim godinama studija slikaarstvai postdiplomskom radu) definišu jedan stvaralački svet koji se po svojim bitnim karakteristikama može prepoznati na direktnim linijama što polaze iz najdubljih slikarskih pouka savremenosti. U takvom pristupu njihovog tumačenja,primetno je izbegavanje slikarskog diskursa ove umetnice koji bi dugovao terminima figurativno (asocijativno) – apstraktno, već pre svega i konačno, radi se o eksplikaciji emocija pred motivima, pred uzorom ’velike kreacije’ (ili kako se manje metaforično naziva priroda). U toj veoma složenoj operaciji Milica Lukić se koncentrisala na dve osnovne teme: na pokret i na svetlost za kojima traga i slikarski ih materijalizuje do utiska prave pikturalne drame, a što je upravo ispunjenje njenog vlastitog programa koji je za opšti okvir postavio figuru u prostoru, sudare vidljive i imaginarne forme i njihovo delovanje na susedne oblike. U ovom posebnom slučaju, ti oblici su najčešće drveće u pejsažu koje je uzeto kao znak prisustvovanja figure u prostoru. Pri tome, samo slikanje je za ovu umetnicu proces plastičkog transformisanja u ono kretanje koje u posmatraču izaziva aktivnu čulnu angažovanost.

Unutrašnji dodir Milice Lukić sa znacima prirode, opisan je na platnu intenzitetom poteza, materijalnošću paste, ritmovima i kontrastom, malim eksperimentima sa tehnikama, slikanjem, preslikavanjem, ostavljanjem nenaslikanih ili nedolsikanih partija, naglašenim crtanjem, crtanjem u pejsažu, slikanjem u ateljeu bez predloška i skica, sivom gamom koja tek pokatkad dopušta kolorističku digresiju (poput nekog bezbojnog Kloda Monea), što sve napokon formira ’izgled’ prirode na imanentno slikarski način. U domenu psiholoških relacija doživljaji koje ovde susrećemo upravo su transponovani do slikarsih događaja, do formiranja čiste supstance dela. I poput stvarnih majstora, i Milica Lukić slika bez senki i kontura što je najneposrednije uslovljeno njenim prvobitnim radom u pleneru, a potom, po sećanju, zapravo po intenzitetu evokacije u ateljeu gde se u jednoj napetoj stvaralačkoj kontemplaciji rekonstruiše polazni doživljaj. Zbog toga ove slike više ne podležu principima razaranja (što je jedna od suštinskih osobina moderne umetnosti), već re-konstruisanja što je sasvim povezano sa vraćanjem slikarskim sadržajima aktuelnog trenutka. Te, jednostavno govoreći, evokativne slike, pošle su od analize energetskih linija svetlosti koja daje oblik pojavnome da bi dospele do sintetizovanja autorskog iskustva, instinkta i doživljaja. No, pri tome, vidljivo je da ovde više nema ni patosa traganja za velikim slikarskim istinama niti pak za dočaravanjem ljudske drame kroz jedan poseban artificijelni jezik. Njima je u još jednom autentičnom stvaralačkom iskustvu zatvoren povesni krug od preteča moderne slikarske misli do oslobođenja unutrašnjih energija koje kroz umetnost uvek daju lik sopstvenog vremena.

Jovan Despotović

Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta, Beograd, 9-10. 1985.