Olivera Dautović

Neobičnom, raznovrsnom i vizuelno veoma atraktivnom izgledu jugoslovenske Umetnosti osamdesetih jedan od najubedvijih i autorski najspecifičnijih doprinosa dala je Olivera Dautović. Iako smo retko imali prilike da na samostalnim izložbama pratimo njen rad (ovo joj je zapravo tek četvrta od kada se pojavila početkom prošle decenije), na brojnim kolektivnim ili kritičarskim prezentacijama aktuelnog stvaralaštva Dautovićeva je gotovo redovno izlagala čime je pružala sasvim dovoljan uvid u svoj izrazito izdvojeni kreativni slučaj.

Prethodna decenija, zapravo umetnički izgled koji je formirala ta epoha, još više je izmenila i predstavu o medijskom određenju umetničkih dela. U najvećem broju relevantnih primera koji su najodlučnije definisali prethodno vreme, kojima očigledno pripadaju i radovi Olivere Dautović, bila je brisana uobičajena razlika između, nekada jasno podeljenih, medija slikarstva i skulpture. Iako je po akademskoj formaciji Dautovićeva upravo skulptorka, to joj nimalo nije smetalo da svoje radove – hibridne slike‑skulpture tretira i plastički rešava na jedinstveni oblikovni način koji podrazumeva istovremenu upotrebu sredstava oba likovna roda. U temelju njenog rada ranije je bila puna forma, potpuno trodimenzionalizovan umetnički predmet, danas je pak češći slučaj reljef. Ali kao i pre, i sada je vidna potreba da se slikovna predstava oživi, aktivira trećom dimenzijom ‑ ispupčenjem i dubinom te da se voluminoznost skulpture dopuni i zaokruži onolikim intenzitetom kolorističke palete koja je adekvatnija jeziku slikarstva.

Dva su osnovna likovna sadržaja u delima Olivere Dautović koji konstituišu njen bazični plastički jezik. S jedne strane to je snažno naglašen konturni crtež koji ukazuje na glavne linije kretanja vizuelnih i energetskih potencijala formi. Uporedo sa njim Dautovićeva se služi i čistim kolorizmom koji na tim punim i reljefnim masama (dobijenim kombinovanim materijalima) na koje je nanet uobličava simboličko značenje i ikonički smisao konačnog izgleda ovih slika‑skulptura. Ova dela izvedena su likovno čistim sredstvima ali ponekad i sa malim veštačkim aplikacijama koji formiraju jednu naročitu naraciju vizuelnog prizora.

Iako ovi radovi po njihovim glavnim intencijama nastoje da kod posmatrača izazovu sasvim spontane, neuslovljene asocijacije, mentalne senzacije ili naprosto krajnje personalizovane, subjektivne projekcije (moguće i autoprojekcije) oni ipak poseduju i nazive što znači da autorka želi da aktivno sugeriše makar sam prag vlastite priče. Potrebno je razumeti te ukrštene i šifrovane poruke o nekim stanjima, osećanjima, vizijama… datim u nejasnim, amorfnim, ekspresivnim oblicima koji su u ovom slučaju – u skladu sa njenim stvarnim senzibilitetom, istovremeno izgledaju i romantično i fantastično. Onaj koji to postigne, ko to otkrije očigledno da je uhvaćen i dobrano upleten u njene igre čiste mašte. Ta izrazito individualizovana dnevna (možda dnevnička?) mitologija, koju neprekidno pratimo od samih početaka ovog stvaralaštva, integrisana je i u ovim najnovijim radovima u neizmenjenom poetičkom te oblikovno nesmanjenom intenzitetu.

Ova izložba utvrđuje produženo trajanje poznatog duha Umetnosti osamdesetih u sadašnjem, zbog mnogih razloga promenjenom estetičkom vremenu. Novi radovi Olivere Dautović mogu se danas gledati i kao svojevrsni umetnički vremeplov koji nas vraća u prethodnu epohu svedočeći o nekim njenim još uvek važećim vrednostima, o nekim njenim još uvek neiscpljenim kreativnim potencijalima.

Jovan Despotović

Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd, 5. 1998.