Saša Stojanović – Individualna kultura protesta

“Osnova mog rada je povratak čistoti početka. Iz saosećanja sa decom koja su najteže podnela regresiju društva, posvećujem se tihoj energiji bola” stoji kao izvorni stejtment Saše Stojanovića, umetnika koji je tokom svoje ni punu deceniju duge stvaralačke delatnosti prošao kroz mnoge medijske oblasti – od slikarstva do performansa i javnih uličnih aktivnosti.

Nežnog izgleda, a valjda i zbog toga u suštini, nežnih, blagih poruka u vremenu koje je svakojako sem blago i nežno, Stojanović je sa začuđujućom vitalnošću, spretnošću i majstorstvom uspeo da spoji naizgled nespojivo: sopstveni životni (i umetnički) nazor naveden na početku sa danas izuzetno retkom energijom rada i delovanja koji su imali jednu opravdano diskontinuiranu genezu individualne kulture protesta, pobune i davno naznačene želje za promenama.

Budući da je slikar po obrazovanju, prirodno je da se početkom ove decenije pojavio sa slikarskim radovima koji su programski najavili njegovu estetičku i – odmah se mora istaći, istovrednu etičku ravan koje su vidno izjednačene po svim, za nekog umetnika, primarnim karakteristikama. Ako je s jedne strane njegova likovna poetika već tada bila okrenuta jednostavnosti izraza, gotovo izvornom infantilizmu po osećanjima i gledanjima u svet realnosti, istovremeno je njegova svetonazorna razina u tim najmlađim stvralačkim godinama postala merom i smerom njegove životne i kreativne putanje.

Tako na primer, slike poput “Gledaj svojim očima”, šta sve stanuje u mom džepu”, “Predah”, “Reforma u vašoj glavi”, “Dečija pesma”,  itd, imaju trasnparentan likovni izraz blizak veoma mladalačkoj imaginaciji, ali istovremeno i “poruku” upućenu odraslima o njihovoj odgovornosti prema deci i nedužnima. U to vreme on je priredio i nekoliko samostalnih izložbi od kojih je najkarakterističnija “Istinite priče” (Cinema Rex) kada je načinio kutije obložene fragmentima štampanih medijima u funkciji režimske propagande preko kojih je izveo crteže u dečijem maniru, kao i nekoliko grupnih poput: “Glasovi novog veka” ili ovogodišnjeg Oktobarskog salona na kome je učestvovao u izradi zajedničkog rada sa još dvanaest autora koristeći metafore i direktne političke poruke. Vreme rata, destrukcije i masovne smrti u kome su takve slike na izložbama priređivane teklo je mimo njih na onoj poznatoj udaljenosti koja je zapravo svedočila o paralelnim svetovima koji se nikada neće, niti mogu dodirnuti, niti ukrstiti jer je svet ove vrste umetnosti beskrajno udaljen od sveta realnosti u kojoj ona nastaje. A to jeste i jedna od najvažnijih odlika ovog stvaralaštva koje nosi smisao “nežne” pobune protiv zatečenog stanja stravičnih prizora događaja, ljudskih tragedija i dramatičnih anticivilizacijskih procesa.

No, slikarski medij postao je u jednom trenutku pretesan za Sašu Stojanovića te je on morao potražiti novu formu izraza – mnogo aktivniju, agresivniju i energičniju kada je umetnost gubila bitku i trku sa životom, upravo sa smrću i destrukcijom koji su postali dominantnom kategorijom naše egzistencije sredinom tekuće decenije. Tada on započinje seriju performansa i javnih akcija u raznim sredinama: od Prištine do Novog Sada, Beograda i Niša.

Najpre su nastali performansi vezani za dečiji svet: “Joj brodiću – rekla je Dada” – 96 brodića načinjenih od žute hartije puštenih niz blatnjave prištinske ulice, i “Minut radosti” izveden za najmlađe budeći i podržavajući u njima onu vrstu psihološke i emotivne reakcije koja ih je odvodila od zbilje svakodnevice u kojoj su živeli. Zatim je Stojanović načinio i performanse posvećene određenim ličnostima: “Trominutna slika” u Novom Sadu (posvećen Slobodanu Tišmi pred početak promocije njegove knjige), kao i “Čovek” priređen u Beogradu (posvećen Nunetu Popoviću pred početak njegovog suđenja zbog uličnih akcija uperenih protiv režima). Takođe je uradio i zajednički performans “Energija šume” (sa Porodicom Bistrih potoka), u beogradskom Bitef Teataru. Na izvestan način, sve ove aktivnosti bile su “tematizovane”, zapravo uokvirene spoljašnjim razlozima i nekom vrstom poštovanja ili omaža umetnicima koje je Stojanović smatrao važnim ne samo za njega samog već i za kulturnu sredinu kojoj oni pripadaju a koja najčešće pokazuje stanoviti stepen nerazumevanja ili nenaklonosti usled, s jedne strane opštih socijalnih i kulturnih tendencija, a sa druge, suprotinih ideja koji iz njih proističu.

Poseban vid rada predstavljaju njegovi individualni performansi: “Regresija društva” ( ili trominutna slika), izvedena na otvaranju  samostalne izložbe u Nišu, zatim “Poslednji pokušaj lečenja zemlje” načinjen tada na najneuralgičnijem područiju sadašnje Jugoslavije – u  Prištini, 1998. godine čiji sam naslov jasno govori o intencijama rada a sastojao se u “previjanju” zemlje zavojima nagoveštavajući onima koji su mogli već tada gledati i videti predstojeću kataklizmu. Performans “Socijalistička federativna republika Jugoslavija” bio je izveden u Novom Sadu iste godine simbolički demonstrirajući protiv nasilja koje je rezultiralo rastrojstvom jedne države, a “Umazane ruke brzo se peru” izveden u Beogradu ispred palate SANU na dan potpisivanja Univerzalne deklaracije o pravima čoveka jasno ukazujući na mesto idejnog začetka destrukcije zemlje u kojoj smo nekada živeli.

Pored izložbi i performansa Saša Stojanović uradio i plakat za čuveni leskovački Odbor za ljudska prava i naslovnu stranu za kultunu grupu “Obojeni program” odn. za njihov album “Sva sreća general voli decu” (u apsurdnom trenutku pred samo NATO bombardovanje) koji pokazuju sve najbolje osobine njegovog stvaralaštva: jednostavnost u izrazu, transparentnost poruke, umetnički angažman i nežnost jedne skoro dečije pobune protiv onog sveta koji ide krivim putem direktno u propast i katastrofu što se s proleća ove godine upravo u Jugoslaviji ponajbolje moglo videti.

Ovaj mirni, povučeni mladi čovek, kako smo videli, umetnički je  delovao i otvoreno se deklarisao upravo u sredinama tvrdog režimskog totalitarizma – na jugu Srbije: u Prištini i Leskovcu. Taj prividni nesklad između njegove individualne nežnosti i objektivne surovosti ideološke stvarnosti sa kojom se neposredno sučeljavao iznedrio je u našim aktuelnim uslovima jedan umetnički fenomen koji ne samo da je neposredno obeležio svu dramu ovog vremena – individualnu i kolektivnu, već je i markirao jednu od najtiših ali i najborbenijih kreativnih pozicija koje su se pojavile u recentnoj srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti.

I da završimo sa još jednom blagorodnom izjavom Saše Stojanovića koja nas takođe direktno odvodi do suštine potrebe rada ove krajnje neobične i jednistvene pojave na našoj današnjoj likovnoj sceni opterećenoj mnogim protivrečnostima i, kako se uobičajeno kaže, “pluralističkim” kontrastima duha epohe na prelazu vekova i milenijuma.: “Sa slikama, izložbama i performansima želim da ukažem na povratak jednostavnosti, nežnosti i osećanjima”.

Jovan Despotović

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd, 11. 1999, (pred. kat.),  Pravačoveka, Leskovac, 9. 11. 1999, s. 15