Postmoderna u Muzeju savremene umetnosti

Kao ravnopravni deo aktuelnih sporenja o poreklu, značenja i mestu postmodérne u današnjoj kulturi stoji i pitanje da li ona može da bude deo stalne postavke u nekom muzeju savremene umetnosti. Kritičari, istoričari i teroretičari umetnosti, u zavisnosti od shvatanja ovog problema proizašlog iz tumačenja dela postmodernizma, na ovaj fenomen gledaju na izrazito različite načine.

Najkvalitetniji doprinos razmatranju današnje umetnosti u nas dali su dakako kritičari, pre svega istoričari umetnosti koji su intelektualno sazrevali u samoj klimi nastanka i razvoja postmoderne. Sa najzanimljivijim tekstovima i autorskim izložbama koje su problemski određivale ovaj fenomen izdvojila se grupa mlađih teoretičara, poput Lidije Merenik, Dejana Sretenovića, Branimira Dimitrijevića.

            Suprotno njima na najnoviju pojavu u savremenoj umetnosti gledaju teoretičari koji u postmodernizmu prepoznaju isključivo one njene svetove koji direktno nastavljaju, dakako sa izmenjenom metodologijom održavanja tog kontinuiteta, iz kruga nove ili druge moderne. NJeni najznačajniji zastupnici su Ješa Denegri, Miško Šuvaković i Sava Stepanov.

No, iako znatno udaljene teorijske pozicije među ovim grupama, prepoznaju se i zajedničke osobine kakve su; ozbiljno poznavanje pojava koje tumače a koje proističu iz svakodnevne prakse analize i zaključivanja o jezičkim karakteristikama postmodernih poetika, tekstualnim postupcima mekog pisma, bliskog čitanja ili stroge misli. O ovoj podeli među našim postmodernistima Vreme je već pisalo 24. avgusta 1996. godine.

Na sasvim drugom polu nalaza se oni kritičari ove umetnosti koji na nju gledaju ili sa pozicija nipodaštavanja, što je karakteristično za neka umetnička udruženja, potpomognuta jednom vrstom lokalne kritike koja nije razumela osobine i značenja postmoderne, a što je dovelo do njenog ili izopštavanja ili razlaganja do neprepoznatljivosti na velikim kolektivnim izložbama. U ovim slučajevima, uvek se ističu kriterijumi nivelisanja, osrednjosti, lokalizma i tobožnje autentičnosti kada se ocenjuje domaće tekuće stvaralaštvo.

Drugi pristup postmoderni u ovom bloku oponenata je mnogo opasniji i za cilj ima njenu potpuno eliminaciju iz korpusa umetnosti ovog trenutka. Ovaj stav postaje sve uočljiviji u delu, doduše ne javno iznetih napada na ovaj segment NOVE STALNE POSTAVKE JUGOSLOVENSKE UMETNOSTI XX VEKA u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Završni deo stalne postavke u MSU je naravno umetnost osamdesetih, odn. opštiji naziv za veliki broj primera srpske postmoderne produkcije, i sada se nastoji pokazati kako je njen jezički pluralizam toliko širok da se u nju može strpati sve ono što je rađeno tokom te decenije. Ovakav pristup dakako nije moguć iz jednostavnog razloga što umetnost osamdesetih označava i sasvim jasno određenu njenu stilsku i estetičku dominantu. (Zanimljivo je primetiti da se ova vrsta prigovora ne upućuje, recimo, onom delu stalne postavke MSU koja prikazuje naše vodeće umetnike tridesetih godina, mada su u tom periodu takođe slikali i Paja Jovanović i Uroš Predić, stari srpski akademičari, niti se očekuje da njihova dela iz tog vremena budu izložena uz Šumanovića, Dobrovića, Bijelića i dr.)

Uzrok koji podstiče ove nesporazume jeste u nerazgovetnosti da li je postmoderna poslednja faza moderne ili je ona ipak jedan sasvim novi stupanj u stalnim promenama karakterističnim za plastičke i vizuelne umetnosti koje se sve brže odigravaju. Među sve agilnijim osporavateljima postmoderne uvrežilo se i shvatanje da ova umetnost na kraju veka može biti isključivo tumačena kao produžetak moderne. Pri tome, teorijska uporišta se pronalaze u radovima poput onog koji nosi naslov „Kako se održati u modernosti”. Iz takve premise zakonito se dolazi do shvatanja da iako je očigledno deo (poslednja faza) moderne, postmodérnu ne treba izlagati u muzejima moderne umetnosti već sa njom treba započeti jednu novu vrstu koja je nazvana „Muzej današnjice”. Štaviše, inkorporacija postmoderne u postojeće muzeje oni „umesto instrumenata za čuvanje i pamćenje postaju instrumenti uništenja i zaborava umetnosti 20. veka”, odnosno, ovakvim činom oni bivaju primorani „ne da u njegovoj postavci nešto dodaju, već iz nje nešto da izostave”.

Ovo mišljenje je svakako bilo izazvano i kao odgovor na postupak stručnog tima beogradskog Muzeja savremene umetnosti koji su sasvim otvoreno naglasili mesto postmodérne u umetnosti ovog veka (o čemu je i Vreme pisalo 27. aprila 1996. godine). Zgušnjavanje reakcija zbog ovoga uparvo je sada u toku sa velikom neizvesnošću oko toga ima li mesta postmodérni u stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti.

Moguće je o postmoderni danas govoriti kao o poslednjoj fazi modérne. U tom slučaju njoj je upravo i mesto u muzeju umetnosti 20. veka jer je ona – modérna, upravo i obeležila ovo stoleće u likovnim umetnostima. Otuda je neshvatljiva potreba da se njena (poslednja) etapa koja silazi na samom kraju veka odstrani iz prezentacije u stalnoj muzejskoj postavci. Ukoliko je ona, pak prekid, cezura, pojava posle (post)modérne, njoj je upravo zbog tog razloga i mesto u muzejima koji se nazivaju savremenim, dakle onima koji prate, kolekcioniraju, proučavaju i izlažu i dela nove i najnovije umetnosti. Dakle, kako god da se teorijski razreši ovaj spor oko mesta i značenja postmodernizma ona će bez sumnje ostati kao znamenje sa samog kraja ovog veka pa prema tome i biti izložena u muzejima bez obzira na njihov naziv – moderne, savremene, današnje umetnosti.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 15. 11. 1996; Vreme, Beograd, 23. 11. 1996, str. 50–51.