Slobodan Trajković

Iako pripada sasvim mladoj generaciji naših umetnika, Slobodan Trajković (rođen 1954. godine u Prištini) je pre najnovije slikarske faze već imao zapaženo i sasvim prepoznatljivo delo koje ga je i tokom prethodne decenije svrstavalo među autentične i zanimljive stvaraoce. Mada je dosta polemično ono što je tadašnja umetnička kritika zapažala u njegovim prostornim radovima i instalacijama, određujući ih u veoma rastegljivom shvatanju umetnosti osamdesetih godina, tj., one koja je nastojala da proširi medijsku osnovu svoga izraza, nesumljiva je bila specifičnost toga dela na beogradskoj umetničkoj sceni.

U Salonu Muzeja savremene umetnosti Trajković je tokom marta/aprila 1985. izložio dvadesetak velikih slikara koje su ga predstavile po prvi put u jednom izmenjenom obliku. Odmah se zapaža da su poneki od ranijih amorfnih elemenata koje je definisano u trodimenzionalnom stanju premešteni na površinu platna. Ako je time ponešto i izgubio u opštem utisku kada ih je lišio njihove prostornosti, zadržali su se, čak izrazitije, koloristički intenzitet i materijalnost upotrebljene paste koja je veoma uvećana. Piktoralni sloj je na ovim slikama u funkciji izražavanja posebne prizornosti čije je izvorište s jedne strane u snoviđenjima, fantasmagoričkom i imaginativnom, a sa druge strane, posmatrajući šire poreklo ove umetnosti, u onim udaljenim delovima sećanja koje danas pri činu slikanja evociraju utisak srednjovekovnih slikarija uporedo sa sadržajima etno-umetnosti i čak osobinama svetla koje dominira prostorom iz koga Trajković potiče. Ovi svetovi nazvani ’Rajske ptice’ nastali su u činu skoro ’divljeg’ slikanja i predstavljaju vid izražavanja najdubljih unutrašnjih sadržaja koje umetnici nose, i danas imaju pomamnu želju da ih činom slikanja javno promovišu.

Poput svih umetnika ovog prelaznog artističkog razvoja i Slobodan Trajković se prepustio izvesnom ’automatizmu’ slikanja, jednoj ne previše kontrolisanoj aktivnosti ruke koja na ovim platnima oblikuje slojevite sadržaje. U slučaju ovih razuđenih elemenata, kada su oni instalirani na površini zidova, ili kada su zgusnuti na slici i u krajnjem ishodu grade predstave bliske srodnosti, otkriva se i suštinsko pitanje: kako površinski organizovati, uskladiti i međusobno povezati heterogene forme koje moraju da ’uspeju’, da umetniku pođe za rukom postizanju one potrebne predstave koja će delovati snagom objektivnosti doživljenog.

Na primeru rada Slobodana Trajkovića može se podvući i danas aktuelan povratak legitimnosti činu slikanja. Snažno ispoljena potreba za gledanjem i doživljavanjem koje se sada stvara, ohrabrira je većinu autora na talasu promena koje su u toku da iznova otpočnu avanturu slikanja. Radikalni korak u slikarstvo ’Novog prizora’ kod ovog autora doprinosi boljem razumevanju da su koreni i ishodišta najnovijeg perioda u umetnosti isti, a da je jedino potencija konačnog rezultata, njegov plastično-formalni sastav i uverljivost izmaštanog, onaj stepen i ona vrednost potrebna za naše uverenje. Slobodan Trajković za sigurno pripada tim pojavama u okviru umetnosti osamdesetih godina.

Jovan Despotović

III program Radio Beograda, Beograd, 1985, Ahitektura urbanizam, 97, Beograd, 1985.