Darija Kačić

U genearciji koja je neposredno stupila na umetničku scenu pojavila su se i neka izrazito autorska shvatanja koja doprinose utisku krajnje heterogenosti ovog vremena. Sasvim različita značenja, pa i henička rešenja u okviru novonastale umetničke situacije, plod su isto tako raznovrsnih uticaja kojima su današnji umetnici izloženi. Svakako da se kao presudan faktor u njihovom formiarnju i nadalje pojavljuje likovna akademija na kojoj se oni umetnički obrazuju, no i tamo se beleže simptomi promene koja je došla sa novim vremenom. Otuda je sve očiglednije da se maldi umetnici pojačano podstiču na plastička istraživanja koja su primerena njihovom vremenu, i ravna su nekada eksperimentatorskim procesima. Danas takva nastojanja razumemo kao sasvim specifičan jezik pojedinih autora. Darija Kačić priprada toj generaciji koja je još u t oku školovanja striktno formulisala likovnu sintaksu svojih dela koja vidimo na izložbi “ostrva i kože” u Domu omladine.

Znake otvaranja plastačke strukture u svom radu pokazala je tokom proteklih nekoliko godina stvarajući seriju belih, gipsanih, visećih ostrva. Slojevita struktura vodenih hridi u čvrstom, neprozirnom stanju paralelno je nastajala na sličnim radovima u providnom materijalu – hartiji. Čista forma, tautološke oznake, siromašna upotreba sredstava doveli su ovaj rad u jednom trenutku u blizinu elementarnosti dela, u graničnu oblast njegovog postojanja i prepoznavanja kao umetničkog predmeta.

Ova vrsta početnog interesovanja za mogućnosti i likovne kvalitete korišćenog materijala proširila se prema novim formacijama elemenata koji su inicirani dubljom projekcijom njenih unutrašnjih stanja. U novim radovima D. Kačić više se ne vodi računa samo o formalnim osobinama materijala svedene ikoničnosti, već se sada zanima za njegovo opšte stanje i procese transformisanja fabule kojom je okupirana u jedan čitljiv sistem. U ciklusu “koža” ovaj materijal sene koristi samo kao podloga već se razložno upotrebljava i njen oblik. Istovremeno se na njoj sada radi i bojom težeći prema određenim hroamtskim stanjima. No, sve ovo zajedno je zapravo jedna poetska igra na osnovi severnjačkih mitoloških priča o životinjama koje ovu aktivnost povnjzuju i sa aktuelnim ekološkim tendencijama. Na ovu indikaciju ukazuje u kraći tekst kataloga izložbe.

Složeno značenje jednog ovakvog rada postavlja pred tumače nove zahteve razumevanja koje izlazi izvan okvira dosad uobičajenih okvira formalne analize. Potreba za jasnim praćenjem imaginativnih tokova autorskih projekcija u najnovijoj umetnosti nametnula se kao važnija aktivnost u dešifrovanju slojava značenja. NAravno da je ovaj cilj često nedostižan s obzirom na krajnje subjektivna shvatanja i namere autora osamdesetih godina. Otuda i promena strategije nekih mladih kritičara koji u ovom šarenilu ne zauzimaju poziciju tumačenja već učestvovanja. Rad Darije Kačić nesumljivo pripada upravo takvoj klimi i zahteva jednu novu strategiju razumevanja.

Jovan Despotović

III program Radio-Beograda, Beograda, 22. 12. 1983.