Gordana Kaljalović – skulpture

Sanjarenje o školjki

Različita iskustva u materijalnom izvođenju umetničkih dela kod savremenih stvaralaca bezbroj puta su doveli do evidentnog kriznog stanja. Evolutivna linija, stoga, u skulptorskom delovanju tokom njenog modernog perioda mogla bi ponajbliže da pokaže kako su se promene u koncepciji plastičkog oblikovanja odražavale i u načinu upotrebe osnovnih materijala. Pojam krize, šire posmatrano, u savremenoj umetnosti uveden je da bi se ukazalo na progrmasku iscrpljenos dotadašnjih likovnih sistema. Od toga trenutka samoosvešćivaanja unutar umetnosti pojavila se potreba da se formira jedan novi jezik koji bi bio svrsishodniji njenim imanentnim procesima. Materijalnost nove umetnosti je oblik tog traženja.

Gordana Kaljalović (Beograd, 1950.) izložila je desetak radova u kombinovanoj tehnici koji su nastali tokom protekle dve godine i po svojoj prirodi su  objekti i instalacije. Ova autorka pripada onim mlađim stvaraocima koji su delovanje unutar jednog umetničkog medija (skulpture) narušili specifičnim promišljanjem koje je karakterističnije za drugo stvaralačko sredstvo (slikarstvo). Njena ranija striktna vajarska problematika vremenom je sve više bila zamenjivana i dopunjavana njenim interesovanjem da se umetničkom objektu pridoda transparentnost, valerska vrednost, umetanje neumetničkim materijala i drugo, što razumemo kao izričito približavanje slikovnim kvalitetima dela. No, bliskost konstruktivnom principu, postavka rada u vidu instalacije ili potpunog trodimenzionalnog stanja, delovanjem alatima koji su bliski vajarskom priboru, odredili su ovaj njen tekući opus, pogotovu u najnovijoj fazi, atributima čistog plastičkog fenomena.

Gordana Kaljalović u svom radu ne samo da se iz opštih intencionalnih razloga poziva avangardu ovog veka, već i njena želja da ’prikuplja’ potrebne materijale i elemente za svoju skulpturu u njenom bližem i daljem okolišu (kućni predmeti, granje, žica, hartija, paus), uvrstila je u red umetnika sa naglašenom potrebom da unutar svoga dela uspostavi jedan novi poredak vrednosti i sadržaja nedvosmisleno artificijelnih i imaginativnih. Boju svoga vremena ovi radovi poprimaju i po elementima eksplicitnog ekološkog sadržaja kada više nije u pitanju očuvanje umetničkog stanja i ravnoteže koja je odavno narušena, već i predlogom za jedno novo razumevanje mogućnosti i izlaza iz te nepovoljne situacije koje sama priroda nudi. Otuda nimalo nije čudno da su sadržaju njenih radova indentifikovani nazivima poput ’Sećanje na primordijalni oblik’. ’Usmerene energije’, ’Pokrenuta energija’ ili još bliži doživljaj prirode naveden je u predgovoru kataloga: ’Gordana Kaljalović se prepustila Bašelarovskom sanjarenju o školjki, osluškivajući diskretno pulsiranje nekog prethodnog života u njoj.’.

U nizu izvanredno zanimljivih pojava među mladim beogradskim stvaraocima najnovijeg perioda, posebno među skulptorima,, delo Gordane Kaljalović odlikuje se i jednom veoma naglašenom intonacijom samosvojnosti, posebnosti onog osobenog tipa koja autentične stvaraoce izdvaja iz kruga ravnopravnih i značajnih. Proces stalne stvaralačke transformacije, što je zapravo osobina stvaralačkog temperamenta ove autorke, čvrstina opšteg koncepta i sigurnosti u svoj jezik zapravo su onaj agens koji će ovo delo nesumnjivo i nadalje pokretati prema drugačijem i neobičnijem, pa time i prema životnijem i autentičnijem.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 1985, Jedinstvo, Priština, 16.12.1985, Umetnost 87, 70-71-72, Nova serija III,IV,V, Beograd, 1988.