Veljko Lalić – Figure s unutrašnjim osloncem

Iskustvo u doživljavanju spoljašnje stvarnosti kod posebno osetljivih osoba, kakve su najčešće umetnici, rezultiralo je neobičnim oblicima u stvaralaštvu i zapravo su ti oblici način personalnog iskaza o umetnikovim duhovnim stanjima i mentalnim projekcijama. Kako se umetnost sve više podvajala od direktnog reflektovanja spoljašnosti, javlja se direktna potreba da se kroz jezik kreacije definišu dublja, integralna shvatanja o tome šta je predmet umetnosti. Kada je, na primer, sa estetikom socijalističkog realizma plan umetničke istine zamenjen sadržajima idealizovane društvene stvarnosti, stvaraoci su dosledno depersonalizovali sopstveni autorski rukopis, a kada je pak u umetnosti izrazito penetrirala subjektivistička vizija spoljašnjih stvari, tada su te objektivne prilike obilovale povesnim, kulturnim i političkim protivurečnostima kako se već dogodilo sa ekspresionizmom. Na makro planu svaki od takvih autora definisao je sopstvene doživljaje i to ne samo u oblasti neposrednih iskustava u opštim tokovima razvoja, već i u  domenu krajnje ličnih, katkada izolovanih i autonomnih ’otkrića’ nekih detalja eksternog.

Jedan često nezapaženi statički momenat u našem iskustvu, kada stojimo oslonjeni na zid ili u određenom položaju ležimo, upravo je zainteresovao Veljka Lalića. Sa nekoliko radova u poliesteru koji su katkada predstavljeni i umanjenim replikama – ’modelima’, ovaj veoma mladi autor (Priština, 1955. g. ) čija je ovo prva samostalna izložba u Beogradu, pokušao je da odgonetne i da da vizuelnu prezentaciju onih unutrašnjih sila koje jedan izrazito nestatički trenutak neke figure u prostoru u različitim stavovima prouzrokuje. Lalić je, tako, ’uklonio’ zid na koji se ona oslanja, ili ležaj na kome je model postavljen, dobivši na taj način veoma zanimljivu, statički i logički neodrživu kompoziciju koja svojom postavkom veoma povišava opštu dramatiku prizora.

Likovni problemi u ovim radovima upravo i slede tako postavljene zadatke da plastičkim sredstvima imanentno neugodnu situaciju dovedu do statičkog jedinstva i da istovremeno objasne oblikovne i formalne aspekte dela iz kojih će biti jasan način funkcionisanja linija sile kojima je taj proces promene izveden. Otuda, na prvi pogled, ovi radovi mogu proizvesti daleku asocijaciju na Rodenove pouke, ali nije dovoljno dati ocenu samo na osnovu spoljašnjeg izgleda ovih dela koje zaista i imaju ’baroknu’, razuđenu strukturu, već i na osnovu opšte koncentracije daim se daju karakteristične vrste prizornosti vajarstva najnovijeg stilskog razdoblja.

Noseće osobine aktuelnog trenutka ogledaju se u postizanju jednog naročitog utiska koji određuje radove u tom krugu kao naglašeno ekspresivne, mobilne u svojo stilizaciji, a po bojenim efektima, veoma nametljive. (Veljko Lalić u bezbojni poliester u tečnom stanju unosi pigment živih nijansi crvene ili žute, ili dubokih tonova plave tako da su one uglavnom jednobojne.) Bojom se takođe naglašavaju i one unutrašnje imaginarne energetske linije koje daju napetost mišićima, tako da se ceo sklop formi drži u logičnoj povezanosti. Lalić nas upravo uverava u postojanje određenih unutrašnjih doživljaja kojih nikako nismo svesni, budući da oni postoje nezavisno od naše volje.

Ovom izložbom se na najbolji način zaključuje jedna veoma bogata aktivnost beogradskih galerija, upravo kada su u pitanju naši vajari. Imali smo priliku da za poslednjih godinu dana vidimo nove radove poznatih umetnika, kao i nekoliko sasvim novih pojava koje ipak svojim delom ukazuju na očigledne stvaralačke potencijale umetnosti ovog trenutka. Veljko Lalić ne samo da razlozima svoga dela ulazi u takav izbor, već ukazuje i na jednu trajnu pojavu u beogradskom vajarstvu.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, Figure s unutrašnjim osloncem, Jedinstvo, Priština, 11. 1 1986.