Lana Vasiljević

Prva samostalna izložba skulptura Lane Vasiljević u Galeriji Doma omladine pokazala je da je ionako veoma aktivna beogradska vajarska scena dobila još jednog izuzetno zanimljivog autora. Lana Vasiljević spada u najmlađu generaciju naših umetnika – rođena je u Beogradu 1973, prošle godine je završila Fakultet likovnih umetnosti i odmah je upisala specijalku kod istog profesora – Milije Glišića. Dosad je nekoliko puta izlagala na kolektivnim, uglavnom studentskim izložbama, a da je već zapažen i njen školski rad svedoče čak tri nagrade koje je dobila 1995. i 1996. godine. Pored ovoga, i njeni radovi na redovnim godišnjim izložbama studenata likovne akademije bili su komentarisani jer su nedvosmisleno ukazivali na pojavu jedne potencijalno značajne stvaralačke ličnosti.

Nastup svake nove generacije umetnika nužno zahteva utvrđivanje nekoliko elemenata kojima se pokazuje njihovo mesto u postojećem kreativnom ambijentu. Pa je tako u ovom slučaju lako identifikovati uticaje koji su nastali iz najveće blizine Lane Vasiljević. Beogradska skulptura prve polovine devedesetih i naročito sredinom tekuće decenije pokazala je evidentnu promenu u likovnoj sintaksi. Jezik nove plastičke produkcije bivao je sve više usmeravan pre svega prema definisanju jedne drugačije forme umetničkog dela, a ta promena je uzrokovala i pojavu njegove nove značenjske strukture. Tu tendenciju su markirale tri bitne promene: materijala koji se u skulpturi danas koristi, formalnog izgleda dela i njegove semantike. Od tih zaključaka koji su se, dakle odnosili na materiju, oblik i smisao umetničkog dela, polazi u samostalni kreativni život jedna nova generacija naših umetnika kojoj pripada i Lana Vasiljević – sudeći prema radovima koje smo videli na njenoj izložbi u Domu omladine.

Načini kontrolisanja materije-materijala koji se u recentnoj produkciji koriste kreću se u nekoliko pravaca. Raznovrsnost upotrebljavanih materijala – staklo, porcelan, drvo, mesing, parafin, kao i sam način korišćenja – bilo njihovih postojećih, prirodnih svojstava bilo preradom tih karakteristika do neophodnog vizuelnog stanja. Uočava se princip kontrastnog građenja objekta materijalima različitog kvaliteta: mekog i tvrdog, svetlog i tamnog, transparentnog i neprozirnog, itd. Time se postiže izrazitija vizuelna dinamika uprkos tome što su njeni radovi svedeni na jednu konstanu – pravougaonu formu.

Taj stalni oblik je u radovima Lane Vasiljević proizašao iz logike “zatvorenog”, “završenog” dela koje jasno naglašava vlastite predmetne limite, i iz oblikovne potrebe da “nemi govor forme” bude zapravo lapidaran a da ta intencija bude upotpunjena “semantičkim izobiljem”. Njeno delo po sebi izgleda veoma formalno, veoma kontemplativno u postupku građenja, istovremeno i veoma senzitivno u procesu percipiranja na izložbi. U jednom nizu radova uočavaju se simbolički zapisi gotovo na nivou crteža-predmeta koji nas neposredno odvode do identifikovanja opšteg smisla ovih radova.

U tim spomenutim radovima očigledno je da se semantičko pozađe stvara na znakovni i simbolički način, ali je u nekim delima upotreba drugih sredstava, na primer fotografije, preusmerila ikonografiju prema personalnim detaljim iz njenog života. Očigledno je da su ovde unete i lične priče koje su neposredno povezane sa svakim radom dajući im specifičnu narativnost, poetičnost autorske individualnosti, naglašenu subjektivnost prema meri njenog umetničkog karaktera.

Može se naslutiti da nastupa još jedna generacija naših umetnika koja pokazuje da i nadalje veruje u rad (produkciju) i delo. Potpuno je očito da Lana Vasiljević direktno proizlazi iz takve umetničke škole koja je oduvek ukazivala ponajveću pažnju upravo formalnim karakteristikama likovnog predmeta. A u ovom vremenu, to je sasvim očigledno, još jednom dolazi do “približavanja” tih akademskih koncepcija i samih aktuelnosti kreativnog trenutka. Dakako da se radovi Lane Vasiljević nalaze daleko od tekućih diskusija oko značenja recentnog umetničkog predmeta koje imamo priliku da često pratimo u različitim povodima. Pre svega što je ona i vremenski i semantički udaljena od postmodernih paradigmi, a praktično je ostala  nezainteresovana i za estetičke teme druge moderne. A ipak ovaj rad nedvosmisleno stoji u kompleksu onih aktivnosti koje stvaraju sliku opšteg umetničkog zbivanja u internacionalnim relacijama. Lana Vasiljević ne mora da bude, a i nije, svesna tih fenomena – njeno delo, a to je pokazala ova njena prva samostalna izložba, stoji u najneposrednijim relacijama sa tim događajima po svojim osobinama. Očigledno je da se radi o jednom zajedničkom estetičkom mentalitetu koji je u poslednje vreme odredio osnovni tok umetničke produkcije – u tom domenu vidimo i ove radove Lane Vasiljević.

Jovan Despotović

III program Radio-Beograda, Beograd, 27.6.1997.