Umetnost distance

Istoričar umetnosti, direktor pančevačkog Centra za kulturu „Olga Petrov“ Svetlana Mladenov priredila je ove godine svoju drugu autorsku izložbu. Februara meseca videli smo njen izbor pod naslovom „Mogućnost za…“ u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda koji je okupio petoro uglavnom sasvim mladih umetnika. Takvom prezentacijom aktuelnog stvaralaštva Mladenov je istakla jedan u jezičkom smislu dosta heterogen sastav umetnika koji je išao za osnovnom kritičkom idejom prezentacije medijske raznovrsnoti tekuće umetničke produkcije. Na sadašnjoj izložbi u vršačkoj Konkordiji Svetlana Mladenov se odlučila za drugi rakurs u eksplikaciji još jednog segmenta koji stoji vrlo istaknuto u stilskom i sadržinskom shvatanju iste generacije umetnika koji su danas svakako vodeći protagonisti zbivanja u srpskoj likovnij umetnosti.

Njen izbor se ovog puta odnosi na šest slikara, petoro iz Beograda i jednog iz Pančeva, koji pokazuju jedinstveno poetičko interesovanje. Dominantna jezičko-plastička karakteristika u njihovom postupku slikanja vidi se po tome što su potpuno okrenuti predstavi ljudskog lika, figure i predmeta. Ovaj svojevrsni povrtak figuraciji u toj autorskoj generaciji otkriva produbljivanje interesovanja za sudbinu ljudskog lika u umetnosti ovog veka (kojom je dominirao modernizam u njegovim mnogobrojnim najčešće apstraktnim izrazima) i možda bi se on ovoga puta mogao nazvati „Druga Nova figuracija“ (po ugledu na „Novu figuraciju“ iz šezdesetih godina sa kojom recentne slikarske pojave imaju dosta zajedničkih osobina).

Svakako u rodonačelnike ovog aktuelnog slikarstva spada Milica Tomić čija je izložba „Džempera“ održana u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti krajem osamdesetih godina ukazala na prvi simptom promene raspoloženja među stvaraocima koji su se u trenutku pune prevlasti nepredmetnog slikanja i plastičkog konstruktivizma počeli polako okretati prema jednom novom shvatanju uloge predmeta u tada najnovijoj likovnoj umetnosti. Na vršačkoj izložbi Milica Tomić je pokazala svoje velike, uglavnom višedelne slike sa samo jednom temom – „Pištolji“. Promena njenog „tematskog“ interesovanja od zaštitnog predmeta (džemperi) na razarajući (pištolji) paralelna je sa izmenom opšte slike vremena: neposredno predratni period obeležio je čistu egzistencijalnu borbu za preživljavanje, ratni se pokazao, kao i uvek, kao surova borba za sam život koji je u masovnim razmerama bivao ugrožen. Oružije je simbol istovremene opasnosti i odbrane i u toj dvosmislenosti  mogu se čitati znakovne vrednosti Miličinih slika u ovom vremenu.

Istoj generaciji pripada i Dimitrije Pecić. I on je praktično istovremeno privukao pažnju publike (na izložbi u Galeriji ULUS-a) svojim velikim portretima i autoportretima. Deo istog ciklusa pokazan je sada u Konkordiji radovima u pastelu koji su fokusirani na čovekov izgled, manje na njegove fiziognomatske karakteristike, više na projektovanje njegog unutarnjeg stanja. Pecić je zasigurno danas najubedljiviji „portretista“ u svojoj geneneraciji i uz Draganu Ilić koja se bavi skulpturom svakako je vodeći naš autor te specifične figurativne obnove u umetnosti devedesetih godina.

Uroš Đurić, Stevan Markuš, Daniel Glid, i nešto mlađa od njih Dragana Knežević praktično su istog razumevanja i prakticiranja slikarstva u ovom trenutku što je vrlo tačno istakla Svetlama Mladenov. Slikarski par Đurić – Markuš nešto ranije je zajednički izlagao gotovo iste slike koje su se teško mogle međusobno identifikovati i atributirati između njih, i dok je Markuš ostao u nepromenjenom tematskom okviru – prizori njegove svakodnevice, stripovski isečci iz slika njegovog okruženja, autoportreti i portreti najbližih prijatelja, dotle se Đurić postepeno menja prema jednoj specifičnoj ikoničnosti koja se zasniva na poznim iskustvima Kazimira Maljeviča reducirajući svoje prizore na „pejsaz“ koji je jako približen samoj apstrakciji. Glid je takođe pokazao nepromenjeno interesovanje da slika intenzivne kolorističke prizore koji izlaze iz neposrednih događaja njegovog života, a Dragana Knežević insistira na jednom transparentnom naivizmu koji je začet slikarskim delom Carinika Rusao i razvijan je bio u ovom veku mnogobrojnim autorskim doprinosima. Ona pokazuje praktično ista slikarska interesovanja prema figuri i kompoziciji sa jakim kolorističkom zvuku uz jedan specifičan dodatak – posebno ukrašen okvir slika presvučen različitim materijalima što navodi na još jedan kvalitet ovih radova – na njihovu naglašenu taktilnost.

Devedesete godine su otkrile nekoliko inovacija i nekoliko istovremenih „povrataka“ umetnosti u njenom stilskom, poetičkom, tematskom i sadržinskom sloju. Svetlana Mladenov je izložbom „Umetnost distance“ pokazala oba ta njena svojstva. Iako je ova autorska prezentacija najnovije umetnosti mogla biti upotpunjena još nekim umetnicima istog interesovanja i slikarskog postupka, čega je Mladenov svakako svesna, i ovakav izbor slikara zaista je veoma reprezentativan, opravdan i ubedljiv za ilustraciju jedne realno ustanovljne kritičarske teze. Po tome je ova izložba još jedan veoma važan doprinos u stvaranju potpunije predstave o kreativnom stanju u današnjoj srpskoj likovnoj umetnosti.

Jovan Despotović

III program Radio-Beograda, Beograd, 1. 9. 1997.