Exces…

Najstarija i najuglednija prodajna galerija u Beogradu, ona na Kosančićevom vencu, prošla je mnoge faze koje su obeležili i veliki uspesi i velike stagnacije pre svega u zavisnosti od ekonomske snage društva, odnosno, od jačine i veličine ovog specifičnog tržišta na kome se obavlja promet umetničkih dela.

Po svedočenju svih koji se neposredno nalaze u tom sistemu, a dominanti su dakako stvaraoci, potom galerije koje posreduju, najzad kolekcionari i ljubitelji umetnosti koji govore isključivo empirijskim pokazateljima, nikada nije bilo nepovoljnije stanje na tržištu umetninama nego što je danas. Totalno osiromašenje društva, privrede i pojedinaca izazvalo je dosad nezabeležen pad vrednosti umetničkih dela, a to je nateralo brojne stvaraoce da se povuku sa legalnog tržišta, odnosno da izbegnu uobičajeno galerijsko posredovanje u prodajama što kao posledicu ima i njihovo potpuno zamiranje.

Dakle, osnovno je – kupaca gotovo da više nema, umetnici su postali nezadovoljni cenama koje njihovi radovi danas objektivno mogu da dostignu na tržištu (a koja je postala podosta različita od njihove tzv. umetničke vrednosti; ove dve cene – tržišna i umetnička su u stabilnim i bogatim društvima vrlo približene, dok su u siromašnim veoma različite – i uvek na uštrp umetičke). Prodajne galerije se stoga sve više doživljavaju kao potpuno nepotrebni deo ovog sistema.

Očigledno je da se u ovakvim krajnje nepovoljnim uslovima (pošto svakako da nije moguće menjati globalne ekonomske potencijale niti uticati na resurse sa te strane) moraju tražiti neki novi putevi opstanka i regeneracije rada komercijalnih galerija. Na jedan od njih, svakako najteži i sa vrlo odloženim očekivanim efektima, iniciran je autorskom izložbom „Exces…“ Jasmine Čubrilo koja je postavljena upravo u galeriji na Kosančićevom vencu. Predlog koji je ona učinila odnosi si se na umetnike mlađe generacije koji su dosad kao stvaraloci značajno afirmisani ali su istovremeno ostali izvan tržišnog sistema umetnosti uglavnom zbog uvrežene predstave po kojoj je njihov rad nekomercijalan.

Međutim, sastav umetnika na ovoj izložbi pokazuje nešto drugo. Među prikazanim autorima koji sasvim svesno idu za poznatom idejom antitržišne estetike (koju su ustanovile istorijske avangarde a koju je do krajnjih granica razvila konceptualna umetnost sedamdesetih godina), slike i skulpture većine umetnika na ovoj izložbi makar u fenomenološkom ravni imaju „izgled“ komercijalnih radova podložnih tržišnoj proveri vrednosti. Najvažnije je naravno da su izloženi radovi istovremeno pokazali i sve karakteristike svoga vremena koje je umnogome izmenilo i lik plastičkih umetnosti na samom kraju ovog milenijuma.

Tako slike Daniela Glida (Beograd, 1963), pokazuju isečke iz njegovog svakodnevnog života sa poznatom ikonografijom devedesetih godina, a Uroša Đurića (Beograd, 1964), sve veće interesovanje za rusku slikarsku avangardu, pre svega za delo Kazimira Maljeviča koje još uvek provocira nove interpretacije. Objekti Gabriela Glida (Beograd, 1966), deluju neubičajenim skulptorskim formama i strukturama različitih upotrebljenih materijala koji su prošli kroz složenu tehnološku obradu, a Branke Kuzmanović (Pariz, 1967), geštaltnim geometrizmima optičkih senzacija bez obzira da li stvara dela u dve ili tri dimenzije. Svi ovi radovi imaju punog smisla koje im daje estetika njihovog vremena i po tim osobinama oni svakako identifikuju likovne vrednosti epohe – na manje-više sličan način na koji su to čili i njihovi prethodnici, klasični i tradicionalni umetnici koje poznajemo iz istorije umetnosti.

Novi radovi Ivana Ilića (Beograd, 1968), s druge strane, sadrže tautološka svojstva koja kod manje upućene publike navikle na „metaforički“jezik likovnih umetnosti, izazivaju probleme razumevanja smisla. Dekontekstualizacija standardnih informatičkih kodova sa industrijskih proizvoda i njihova uvećana aplikacija na galerijski zid naravno da ne prenosi osnovnu već neku estetičku informaciju. Dakle problem utvrđivanja smisla u ovakvim slučajevima nije povećan već naprotiv smanjen – svodi se isključivo na doživljaj vizelnih svojstva i vrednosti takvog umetničkog predmeta.

Vrlo sličnan pristup imaju i aktivisti novosadske grupe „Apsolutno“ (Zoran Pantelić, Dragan Rakić, Dragan Miletić, Bojana Pejić) pokazujući upravo isti interes kod kreacije umetničkog predmeta. Njih u osnovi zanima novonastala situacija u nekada gvozdenom zavesom pedeljenoj Evropi na Istok i Zapad. U današnjim uslovima, nakon rušenja berlinskog zida, ovaj problem se u jednom dosad nepoznatom vidu javlja, i on se tiče mogućnosti za zaista realnu integraciju ovih podeljenih područija u kulturnoj i umetničkoj oblasti, a što se prepoznaje kao opštecivilizacijski, dakle individualni za svakog Evropljanina.

Ovakvo čitanje izložbe „Exces…“ naravno da nije jedino. Ono ima isključivu nameru da jednoj novoj publici pokaže novu umetničku produkciju, da ohrabri radoznalost i potencira potrebe ljudi na sličan način kako su u ranijim epohama bile zadovoljavane estetičke ambicije kolekcionara, sponzora, mecena i ktitora. Potrebno je pre svega navikavati tu novu publiku i senzibiliziratije na drugačiju estetiku, te ohrabriti je u tim novim interesovanjima.

Jovan Despotović

Treći program Radio-Beograda,  Beograd, 24. 10. 1997.