Treći bijenale mladih

Vršačka Konkordija je ove godine po treći put, i ponovo vrlo uspešno, priredila Bijenale mladih boreći se sa sve težim i nerešijivim problemima koji nisu samo organizacione prirode već i one koji se direktno tiču definitino nestalog mesta kulture i umetnosti u ovdašnjem društvenom ambijentu. (Tako je čak sasvim otvoreno, gotovo na samom njenom vernisažu, dramatično nagoveštena i izvesnost da je ovo poslednji Bijenale mladih priređen u Vršcu, a da sledećeg ili neće biti ili će se održati na nekom drugom mestu – u Pančevu ili Šapcu, na primer). A to bi zaista bila ogromna šteta jer ovaj specifični bijenalski ciklus polako, ali sigurno, poprima sve bolje, sve izoštrenije i sve originalnije karakteristike za naše uslove – upravo one koje ga danas definitvno čine nezameljivim kompetentnim pregledom naše najnovije likovno stvaraštvo.

Da Bijenale mladih u Vršcu postigne takav rang među jugoslovenskim manifestacijama te vrste umetnosti ove godine odgovoran je bio Selektorski tim koji su činili Lidija Merenik u svojstvu njegovog umetničkog direktora, koja je formirala i jednu zanimljivu grupu saradnika-konsultana u koju su ušli, poput umetnika isto tako mladi kritičari: Jelena Vesić i Ivan Jović apsolventi te Nenad Radić postdiplomac na Istoriji umetnosti. Oni su radili po principu dvostepene selekcije: najpre je razmatrano 70 projekata autora koji su se prijavili na pozivni konkurs a potom je od njih 45 umetnika prosečne starosti 25-26 godina uvršćeno na izložbu.

Postavku je u najbližoj saradnji sa pomenutim autorima izložbe načinio umetnik Dragan Jelenković.

U tehničke podatke Trećeg bijenala mladih spada i to da je Žiri za nagrade radio u sledećem sastavu: Dušan Otašević, Višnja Petrović i Zoran Petkovski iz Skoplja koji je glavnu Nagradu dodelio Barbari Vasić za monumentalni i zaista upečatljivi rad „Prolaz“ koji će nesumljivo ostati znakom ovogodišnje izložbe. Na samom otvaranju u Pčelarskoj zadruzi bio je izveden performans Marije Mandić „Neka sve bude čisto i belo“, a jedina prateća izložba bila je „Stendalov sindrom“ Marine Martić sa radovima umetnika Ivana Ilića i Serža Komtea.

Lidija Merenik je napomenula da naziv ovogodišnjeg Bijenala -  „Objava broja 46.486.800 ili stilske vežbe“ podseća na dramatično ubrzanje političkih, društvenih, umetničkih dešavanja na kraju milenijuma, a sam broj zapravo predstavlja koliko će još sekundi proteći od trenutka otvaranja izložbe do ulaska u XXI vek. „Naša najveća pretenzija je, kaže Merenikova, da budemo kreativni i pozitivni“ a „jedini kritirijum“ (misli na izbor radova) „(bio je) dobar, zanimljiv, kvalitetan, simpatičan, duhovit, maštovit predlog“.  Izgled izložbe pokazao je da ova generacija umetničih kritičara ima potpunu veru u vlastiti izoštreni autorski pristup u kolektivnom selektorskom radu i u odlučnu snagu kreativnog individualnog stava, shvatanja i tumačenja umetničkog dela. „U suštini naše ’metodologije’ je, govori opet Merenikova očigledno u ime celog tima, da nemamo metodologiju, s jedne strane, pozitivna potemkinizacija, s druge, stilske vežbe koje pokazuju lepotu kraja veka: mnoštvo, zamor, vrt“.

Artikulišući ovog momenta potpuni pluralizma na recentnoj sceni autori su zapazili i izdvojili tri ideje i tri kreativna izraza ove generacije stvaralaca: nastavak neobičnog uticaja konceptualne umetnosti koja i u drugoj polovini devedesetih, evo na samom izmaku veka, još uvek snažno deluje na pokretanje i ishodišta mentalnih i intelektualnih potencijala umetnika, zatim vidljivi trend nazvan ’pop-trash’ koji kreativno manipuliše otpadom sa đubrišta masovne i popularne kulture na čijim se dronjcima stvara jedna nova ironična civilizacija mladih (ponajviše primetna u njihovoj svakodnevnoj modi i rok-muzici), najzad one ideje i stavove koji su izgrađeni aktivnim kretanjem u kompleksnoj oblasti koju čine njihovo tačno razumevanje savremene elektronske tehnologije, visoka informisanost i senzibilizirana vizuelna kultura.

Vidljiva je takođe i namera selektora da predstave novu, tek pridošlu, najmlađu generaciju umetnika koja deluje odvojeno i nezvisno od vladajućih ili dominantnih tokova savremene umetnosti i nije uključena ni u jedan aktuelni dominantni umetničko-kriritičarski trend. Najzad, autori su pokazali zainteresovanost da se ovogodišnji Bijenale vrati njegovoj početnoj nameri postavljenoj 1994. godine: da što je moguće tačnije pedstavi sa najreprezentativnim radovima najmlađu umetničku scenu bez fatalnih kritičarsko-konceptualnih intervencija koje obavezno nastaju kada se princip otvorenog konkursa zameni autorskom selekcijom (što smo često gledali na nekim drugim, isto toliko značajnim masovnim manifestacijama našeg likovnog stvaralaštva).

No, i pored toga, deo kritike je konstatovao kako je ovogodišnji Bijenale prikazao „mladu, dosadnu elitu“ aludirajući na njenu možda preteranu ozbiljnost i formalni karakter (ako se ima u vidu da se radi o zaista izuzetno mladim izlagačima) a koji su joj dali neki izrazito zvanični ton. S druge strane, isticano je i to da su zapravo ovakvim izborom selektori pokazali umetnost koja pruža znatan otpor prisutnim svakovsnim dogma u našem akademskom stvaralaštvu a koji je svojstven upravo generacijama umetnika „rođenih za elektronski ambijent“.

Kako god da se uzme, ovogodišnji Bijenale mladih još jednom je otkrio lavirintsko kretanje aktuelnog stvaralaštva po bezbrojnim umetničkim idejama, po tradiciji koja još uvek ima dejstva na nju kao i neprestano traženje identiteta koje je dakako svojstveno i „X generaciji“ devedesetih godina koja će nesumljivo definisati i polazni estetički nivo u narednom milenijumu. A ako su ovde zapažene i možda prenaglašene reference na tradicionalnu umetnost, upravo na onu koja još uvek čini „glavni tok“ u lokalnim uslovima, mora se napomenuti i to kako u njoj, u ovim primerima nema i neophodnih referenci prema socio-ideološkoj stvarnosti koje takođe izgrađuju i deo naše tekuće fraktalne – ne samo umetničke, realnosti.

 Ipak, Bijenale daje dovoljan prikaz stanja na jugoslovenskoj živoj, pluralističkoj sceni u ovom trenutku sa svim njenim ukupnim, dakle, formalnim, materijalnim, jezičkim, semantičkim, estetičkim i dr. aktivnim preispitivanjima zatečene, etablirane kulture te oslobađanje i otvorenost pristupa prema nasleđu istorije umetnosti i njene tradicije u bilo kom obliku – i kao negaciju i kao reafirmaciju.

A u tim kontradiktornostima i stoji ona naša mlada umetnost koja već sada odaje jasne signale o sopstvenim vrednostima i potencijalima za sigurnu budućnost.

Jovan Despotović

Treći program Radio-Beograda, Beograd, 24. 8. 1998.