Jasmina Čubrilo: ’Beogradska umetnička scena devedesetih’

Polako, ali prirodno i neminovno, upotpunjava se bibliografija i literatura koja se odnosi na jugoslovensku noviju i najnoviju likovnu umetnost protekle dve decenije – dakako ona koja je pokazala stanovitu jezičku ili formalno-plastičku transformaciju, kroz nekoliko sve obuhvatnijih, analitičnijih i sintetičnijih studija. Tako se posle knjige mr. Lidije Merenik “Beograd – osamdesetih” i dve dr. Jerka Denegrija koja je sabrala njegove stare i novonapisane tekstove o umetnosti osamdesetih godina (s tim da se u međuvremenu pojavila i njegova zbirka napisa o umetnosti devedesetih godina) u izdanju B 92 1998. godine pojavila i najnovija studija mlade istoričarke umetnosti mr. Jamine Čubrilo, asistenta na Likovnoj akademiji u Novom Sadu, pod naslovom “Beogradska umetnička scena devedesetih” koja predstavlja sublim njene magistarske radnje pod istim naslovom.

Opšte mesto u opisu umetnosti devedesetih godina koji koristi i Jasmina Čubrilo je da “ne postoji scena” ‑ a da li je tako?  Tačniji bi možda bio zaključak da i kada nema formalno ustrojene scene, umetnost novih generacija se ipak konstituiše oko barem nekoliko estetičkih kategorija te tako i nađe načina za javnu promociju. Na taj način svakako nastaje neka vrsta scene kreativnih zbivanja koja se mogu kritički arikulisati i teorijski obraditi što je svakako dovoljno da se uoče znaci novonastajuće scene. Autorka i sama na jednom mestu kaže : “Glavna odlika umetnosti devedesetih u Beogradu (ali i u svetu) odnosila bi se na odsustvo dominantnog stila, disperznost, pluralizam, prirsutvo oprečnih modela” ‑ a upravo ovaj opis daje karakteristike onog “dominantnog” stila u devedesetim koji dakle nesumljivo postoji, stim da je on sastavljen ovog puta (računajući i umetnost osamdesetih) od mnoštva fraktalnih tokova, paralelnih tendencija, prepletenih i preklopljenih fenomena, kontrastnih ili sublimirajućih zbivanja itd. Usled takvog pluralističkog i disperzivnog karaktera umetnosti devedesetih jedino moguće rešenje bilo bi “traženje istine u okviru sopstvenih registara znanja i ukusa” kako stoji u predgovoru ove knjige, ili, rečeno uz pomoć McEvelleya svojevrsno: “Repariranje terena za novu i tešku eru” koja u plastičkim umetnostima najverovatnije da predstoji.

Od uobičajenih kritičkih odrednica Čubrilo se koristila “hotizontalno ‑ vertikalnim” tumačenjima koja ukazuju da je današnja umetnost definitivno izgubila višedimenzionalni karakter te da se sastoji od mnoštva temporalnih i sinhronih interakcija kao i od snažnih udara nekih od povesno referetnih polja i nadalje aktivnih. Zatim, tu nailazimo na sledeće odrednice: “internacionalno ‑ nacionalno” (koje ukazuju na prožimanje unutrašnjeg iskustva plastičke kreacije i njenog spoljašnjeg jezika čitljivog na bilo kojoj tački civilizovanog sveta, a ovome se može dodati i dihotomija “globalno ‑ lokalno” koja potvrđuje prethodni zaključak ili mu dodaje i smisao jake samobitnosti nekog umetničkog područja u internacionalnim pokretima u umetnosti što dakako nije samo privilegija ili prednost jedino domaće scene već i mnogih drugih, ranije “perifernih” oblasti koje se ubrzano integrišu o jedinstven opšti model (modele), indentitet (identitete), idiom (idiome) umetnosti ovog vremena.

Pored “tekstualnih prerada” ranije objavljenih radova u ovoj knjizi pridodat je i značajan obim autentičnih interpretacija umetničkih produkcija, pa su tu uneti i odlični eseji o Ivanu Iliću, Urošu Đuriću, Dejanu Anđelkoviću, Mrđanu Bajiću, Zdravku Joksimoviću itd. Nažalost, ostali su unekoliko nedorečeni tekstovi o radu Dragane Ilić, Gabrijela Glida, Dragoslava Krnajskog, Branke Kuzmanović, Stevana Markuša (jedan od najefektnijih), Neše Paripovića koji je od umetnika sedamdesetih godina ponajdalje otišao u plastičkoj i semantičkoj redefiniciji izgleda umetnosti kraja veka (ili njegove poslednje decenije).

Ali ovde neopravdano nedostaju tekstovi o Čedomiru Vasiću, Slobodanu Peladiću, Branku Paviću, Jaminu Kalić, Milanu Kralju, Draganu Kičoviću, Branku Rakoviću, Zoranu Dimovskom (jednom od najzanimljivijih pojava devedesetih godina u našoj umetnosti), Dejanu Grbi, Nenadu Rackoviću, Lani Vasiljević i Nikoli Pešiću (takođe autora bez kojih je nemoguće iole tačnije razabrati sliku aktuelne promene u ovoj vrsti umetnosti) koji nesumljivo ulaze u najuže tkivo stvaralaštva devedesetih. Za razliku od tekstova, naprimer, Mirjane Munišić i Dejana Sarića (inače odličan esej) koji ipak nisu referentni umetnici kod njih je zabeležena jedino bibliografska jedinica same Jasmine Čubrilo. Ova  vrsta “kritičarske slobode” moguća je na autorskim izložbama ili u likovnim hronikama ali nikako u studijama koje imaju analitički, odnosno sintetički karakter i potrebu da daju tačan, celishodan i potpun opis neke umetničke epohe.

U uslovima propasti države stvoreni su i uslovi propadanja svega ‑ pa i kulturnih i umetničkih institucija. Otuda je zabeleženo i povlačenje nove umetnosti (pre svega mladih autora) iz tog najoficijelnijeg prostora te traženje alternativnih poput Bioskopa “Rex”, nekih nekomercijalnih privatnih galerija poput “Haosa” i “Zvona”, Paviljona “Veljković”, “Barutane” itd. Ovo pokazuje održanu visoku vitalnost umetnosti novih generacija koje ma kako da su nepovoljni uslovi ipak nalaze načine da stupe na otvorenu umetničku pozornicu i zauzmu onaj deo prostora koji im prirodno i pripada po svim karakteristikama.

U knjizi je navedena i jedna cela nova generacija umetničkih kritičara čije su reference citirane u fusnotama: Gordana Stanišić, Stevan Vuković, Zoran Erić, Jadranka Tolić, Branislav Dimitrijević, Branislava Anđelković, Dobrila De Negri, Aleksandra Estela Bjelica, Svetlana Racanović, čije je doprinos tumačenju nove umetnosti sve veći i sve značajniji a koji su svoje ideje čvrsto ugradili u teorijske i kritičke okvire nove umetnosti devedestih što je i ovim putem pokazano.

“Beogradska umetnička scena devedesetih” Jasmine Čubrilo, uz nekoliko iznetih (i možda još toliko neiznetih primedbi) potpuno je opravdala razloge publikovanja i postala temeljnom literatutom za dalje praćenje i proučavanje ove umetnosti koja i nadalje traje i još uvek beleži vrlo zanimljive rezultate. Otuda joj je mesto u onoj najužoj biblioteci o tekućoj umetnosti koja pruža najneophodnije podatke i odgovore na pitanje: “šta je umetnost devedesetih?” Dakako uz punu svest da ti procesi i nadalje traju te da će se još pričekati trenutak u kome će se ispod nje podvući konačna crta i izvesti zaokruženi i trajni zaključci.

Jovan Despotović

Treći program Radio-Beograda, Beograd, 1999.