Goran Kosanović, Flags, flags, flags…

Dok se spremam da napišem ovaj tekst, ne znam zašto, progoni me, valjda s razlogom, deo jednog starog stiha: freak flag fly. On je zapravo deo songa ’Almost Cut My Hair’ Dejvida Krozbija a odnosi se na modu nošenja dugih kosa šezdesetih godina doživljenih od kozervativne Amerike poput nakaznih zastava. To je tada bila karakteristična masovna osobina, izgled, stav, skrivena ili otvorena poruka nepristajanja, koja je podrazumevala jedinstvenost mlade, pobunjene generacije, ekscentrične, kreativne, avanturističke, sklone nekonvencionalnom ponašanju i razmišljanju. Duga kosa je tada zaista poprimila simboliku zastave mlade generacije diljem sveta. Muzikl i film ’Kosa’ o tome dovoljno govore.

A zastave imaju dugu istoriju, koliko i civilizovano čovečanstvo. Neke od njih, poput nacionalnih, nastajale su zbog državnih, civilnih i nevladinih institucija. Državne zastave su redovno bile i ostale oblik vizuelnog simbola njihove istorije. U nekim slučajevima, građanska zastava je postala ista kao i državna. Simbolika državnih zastava je karateristična za zajedničko u prošlosti kako bi se označilo nešto tradicionalno i kolektivno. Društveni i politički pokreti su takođe predstavljani zastavama da bi istakli individualnost i znakovitost na prepoznatiljv vizuelni način. Neke od političkih zastava postale su i nacionalne zastave, kao što je bila crvena zastava sa srpom i čekićem Sovjetskog Saveza ili nacional-socijalistička sa poznatom ’svastikom’ nacističke Nemačke. Socijalistički pokreti redovno koriste crvene zastave koje predstavljaju prolivenu krv proletarijata kao njihov uzrok nastajanja dok anarhistički takođe imaju zastave kojima, međutim, dominira crna boja haosa, nereda i bezakonja. Tokom 1970-ih, jedna od najpoznatijih i najupadljivijih civilnih zastava bila je ona duginih boja koja je postala internacionalni znak LGBT pokreta.

Sve ove zastave su sa razlogom i zbog složenih istorijskoh, političkih ili socijalnih povoda nastajale. Ali druga vrsta komplikovanije dizajniranih, umetnički kreativnijih zastava nisu bile namenjene utilitarnoj, reprezentativnoj svrsi. U ovim slučajevima elementi dizajna (sem oblika i boje to može biti i tekst) nije simetrično komponovan kao na većini uobičajenih zastava jer one treba da se jednosmerno gledaju, odn, da se posmatraju samo sa jedne strane.

Posle petnaest godina i deset samostalnih izložbi Goran Kosanović je odlučio da ovu posveti Zastavama. Svojim, izmišljenim, personalizovanim, ispovednim,  intimnim… Od većeg broja naslikanih pokazao nam je tek šest, vrlo različitih, sa subjektivizovanim sadržajima kojima, pored veštine stvaralaštva, pokazuje i neke privatne afinitete. Takva je, na primer, ’Ja volim Miladinu’, jedna individualizovana zastava-semafor koja se koristi kao način signalizacije što se viđa u saobraćanju brodova. Poruka ljubavi je toliko karakteritična za Kosanovića. S druge strane, kolektivistička je ’Proleteri, zaljubite se!’ koja otkriva njegove (gotovo) ideološke sklonosti. Njoj je slična ’LIBERTAS’ koja, i ako personalizovana, može čak postati znakom mnogih sloboda: umetničkih, individualnih, kolektivnih, opštih…

Drugu vrstu sklonosti prema ovom kreativnom rodu Kosanović nam baš zastavama saopštava i istovremeno pokazuje kao posebnu vrstu slika, jer ovi radovi su upravo to – naslikane zastave. Recimo, zastava-slika ’Ferrari’ (dakako najpopularnija vrsta trkačkih automobila) ili zastava-transparent ’Manchester United’ na kojoj je ispisano ’66 was a great year for English football. Eric was born’; Eric Cantona, francuski fudbaler (rođen 1966) koji igra u Engleskoj za Manchester United a navijači su ga prihvatili kao ’Britanca’ te su kao izraz posebnog poštovanja na jednom transparentu ispisali citirani tekst.

Ovako koncipirana izložba nije mogla do prođe i bez jednog autoportreta – ’Srbija’, koji se sastoji od islikane srpske trobojke preko vlastitog lica autora. Gotovo je redovna pojava da se umetnici poigravaju vlastitim izgledom menjajući ga. Pri tome, šminka je svakako najčešći način. Kosanović jedan od svojih (mnogih), kreiranih identieta i na ovaj način pokazuje.

Time je ovaj mali ciklus probranih zastava Gorana Kosanovića na ovoj izložbi zaokruže.

Dovoljno već poznat u umetničkom svetu, Kosanović je ovom izložbom postavio nove standarde. Najpre, da je i dalje ostao privržen slikarstvu, ali onom sa jasnim specifičnim odlikama. Uvek zainteresovan za slikanje, mada smo na nekim njegovim ranijim izložbama imali prilike da pored slika vidimo i prostorne radove, makete, predmete, figure…, Kosanović i sada ističe svoj afinitet prema ovoj vrsti umetničkog izražavanja koje je evoluiralo – njegova slikarska autodidaktičnost dobija sve više na metijerstvu, ne čisto slikarskom u medijskom smislu, već kao specifična medijska kombinacija nekoliko slikarskih podvrsta, poput, fotografije, printa, načina nanošenja pigmenta na plastičnim folijama i drugim podlogama itd.

I kakve sve ovo ima veze sa mojom početnom asocijacijom? Možda nikakve, a možda u svemu tome ipak leži neka jedinstvena, unutrašnja povezanost. Svojstvena samo Goranu Kosanoviću. 

Jovan Despotović 

Galerija Zvono, Beograd, 5.  2010.