Vesna Knežević, Nežnost dodira

Prvo beše poljubac.

Otuda sve počinje, slikarskim jezikom nam govori Vesna Knežević. I već na njenoj prvoj samostalnoj izložbi 1985. godine (tada sa devojačkim prezimenom Milivojević) dominirao je monumentalni Crveni poljubac kao znak i kao nagoveštaj i kao kredo ove umetnice – kredo koji se do danas nije promenio. Naprotiv, kako vodimo na ovoj izložbi, on je postao zasebna, velika i intenzivna tema u njenom opusu, crtačkom i slikarskom.

Taj intimni dodir – poljubac, velika je i, istorijski gledano, dugotrajna tema u likovnim umetnostima – od čuvenog Judinog poljupca koje u brojnim primerima nalazmo u delima od rane hrišćanske umetnosti do renesanse kada iole značajniji umetnici nisu odolevali da ga predstave u svojim radovima, preko svima znanih, famoznih, klasičnog Rodenovog i modernističkog Brankusijevog, isklesanih u mermeru i kamenu, sve do najnovijeg stvaralaštva.

Od Judinog do poljupca Uspavane lepotice, primećujemo isto – kao i u stvarnosti – poljupce izdaje i poljupce života. Smrtonosne i pretvorne koji donose patnju i umiranje, i zanosne i strastvene koji su preduslov novog rađanja i trajanja. U ovim krajnostima oduvek se odvijala drama življenja i umiranja, početaka i završetaka. Vesna Knežević je toga svesna, ali njen karakter, ne samo životni već i slikarski, usmerio je prema optimizmu i životnosti, prema sreći i uživanju, prema otkrivanju tajne stvaranja – prirodnog i artificijelnog.

Vesnin način slikanja odavno je poznat i kritički definisan. Na velikim formatima slika, kojima u osnovi stoji naglašen crež, odvija se jedna čudesna i iskrena ispovedaonica ljudskog smisla, humanosti i intimnosti nežnosti dodira. U taj prizor utkana je i naša velika tradicija kolorističkog slikarstva, iskazana ovog puta novim jezikom neoekspresionizma osamdesetih, perioda u kome je ona umetički stasavala i započinjala svoju veliku avanturu. Jednoj od tih faza svedoci smo i ovom prilikom.

Vidimo da su taj dodir, ta nežnost, ta istina, i početak i kraj, i sve ostalo između. Vesna Knežević je tome očigledno potpuno posvećena, toliko, da ostavlja snažan i ubedljiv utisak na gledaoca. Da li možemo na tome da joj verujemo, da tome odolimo?

A, da li ipak ne možemo? 

 

Jovan Despotović

Galerija 212, Beograd, 11-12. 2008.