Postojanost i promenljivost uradovima Željke Momirov

Dugogodišnja praksa trodimenzionalnog viđenja i predstavljanja formi – spoljašnjih (prirodnih) i unutrašnjih (imaginarnih) u vajarskom radu Željke Momirov, neizbežno je uticala i na nastanak najnovijeg ciklusa radova koji se sastaji iz nekoliko jednostavnih elemenata – jednog fotografisanog, digitalizovanog (auto)portreta, floralnog patterna kojim je on ukrašavan, jednog pomagala (lupe) za njegovo gledanje, višeslojne, prostorne postavke slike (imidža) koje daje iluziju trodimenzionalnosti prizora, te četiri video animacije bazirane na istim elementima nazvane prema godišnjim dobima. ’Koristeći mogućnost’, kaže Željka Momirov, ’upotrebe gumenih lupa postavljenih ispred objekta, prostorni crteži dobijaju svoj unutarnji dupli prostor i kordiniraju sa prostorom u kojem se nalaze, te daju mogućnost istraživanja na relaciji optički elementi – vidno polje, što je u biti i osnovni koncept izložbe.’ U ovim okvirima treba tražiti estetičke ciljeve zadate fenomenima postojanosti i promenljivosti u ovde izloženim radovima. 

Željka Momirov se fokusirala na automatizaciju pogleda upotrebom onih  digitalni mediji (fotografija, video, kompjuter) koje je moguće programirati da bi time upotpunili percepciju nekog ljudskog organa (u ovom slučaju oka) u cilju dubljeg ili daljeg opažanja stvarnosti bilo da je ona postojeća, realna (produkcija slike fizičkog sveta), bilo da je zamišljena, nestvarna, tj. subjektivna, predstavljena kroz individualnu kreativnu optiku umetnika (produkcija slike imaginarnog sveta). Ove dve vrste stvarnosti predstavljene kroz njihove umetničke reprezentacije imaju nameru da pažnju gledaoca usmere na rešavanje problema šta se zapravo vidi u ovim radovima. Upravo, da li autorka radom predstavlja nešto specifično iz vlastitog stvaralačkog iskustva, što bi zapravo bila uobičajena definicija neke kreativne estetičke namere, ili ona želi da ukaže na nešto što je svima zajedničko, da učini lakšim otkrivanje onoga što je kolektivno u našem iskustvu gledanja i viđenja sveta oko sebe i sveta u sebi. Ta odlučujuća razlika između opšteg sagledavanja i individualnog razumevanja čini i diferenciju u ovim radovima između postojanosti i promenljivosti, između stalnosti kolektivnog saznanja i promenljivosti subjektivnog osećanja. Tu se nalazi i zamena stanja od viđenja nečega do njegovog razumevanja, a do čega smo došli dešifrovanjem estetičkog mišljenja umetnice. 

Ta promena prespektive pogleda (na neko umetničko delo) usmerava autorku da jednostavnom estetičkom odlukom upravo na temi vlastitog portreta izuzme vlastitu ličnost i da u uslovima postindividulanog dela sprovede radni koncept kroz nekoliko medija sa istim vizuelnim i semantičkim rezultatima. To ukrštanje (dupliranje, multiplikovanje) slika-predstava bilo statičnim fotografijama ili kompjuterskom animacijom čini ova dela i prizore na izložbi jedinstvenim kao autorski pogled na svet, kao podloga sa koje je moguće dalje traganje za smislom recentnog umetničkog dela u uslovima krajnje atomizacije poetika, stilskih fraza, umetničkih rodava i njihovih medijskih prezentacija. Time se i ukupna slika o stanju na aktuelnoj vizuelnoj sceni upotpunjava jednim radom, i postojanim i nepostojanim, i subjektivnim i kolektivnim, i individualnim i zajedničkim osećanjem očigledno proisteklim iz samog umetničkog iskustva i dosadašnje radne prakse ove autorke.

 

Jovan Despotović

Galerija Ozon, Beograd, 5. 2008.