Gordana Kaljalović, Nežno i čvrsto

Fotografija je kao medijum, pored drugih svojstava, posle njenog eksperimentalnog perioda, velikim delom dobila čisto umetnička svostva, i već od samog nastanka bila je područje za izražavanje eksperije ili emocija autora koji su je koristili. Danas nije redak slučaj da se aktuelni umetnici – fotografi, ovom mediju vraćaju koristeći ga poput pionira-pronalazača iz njegovog istorijskog perioda. Ovaj pogled unazad ima opravdanje u činjenici da se u današnjoj ogromnoj ekspanziji fotografije prečesto gubi njen primarni cilj – beleženje, ’zamrzavanje’ određenih, za autora važnih trenutaka, životnih impresija, stvarnih događaja, preživljenih stanja koja su im potrebna da se sačuvaju u toj svojevrsnoj, fotografisanoj memoriji. S druge strane, i sami umetnici, oni koji primenjuju vizuelna srestva izražavanja, upotrebljavaju fotografiju na nekoliko različitih načina: ili kao dokumentaciju za svoj rad, ili kao jedino sredstvo beleženja neke njihove druge umetničke aktivnosti (poput konceptualnih umetnika), ili, napokon, imaju potrebu da (i) fotografijom, uz druge medije markiraju vlastito jezičko i senzibilno polje delovanja.

Za Gordanu Kaljalović, kako se može naslutiti iz ovog najnovijeg ciklusa radova koje je objedinila na izložbi ’Nežno i čvrsto’, slike-fotografije proistekle su, interpretirane i produkovane na veoma različite načine. One su pre nastale iz potrebe autorske i kreativne osećajnosti nego što su sagledljive kao uobičajeni, albumski primerci. Mada su deo porodičnih albuma – ali tek kao polazni predlošci koji su pretrpeli takvu vrstu transformacije koja ih jasno povezuje sa njenim dosadašnjim radom krečići se u oblasti, najpre skulpture, a potom i formalno-plastički modifikovanim objektima višeslojnih perceptivnih i značenjskih ishodišta.

Promene polazišnog predloška išle su različitim putevima u skladu sa potrebama autorkine stvaralačke imaginacije. Tako na izložbi vidimo niz porodičnih fotografija prenetih, poput mustre, na platno koje je prvobitno namenjeno nekom daljnjem ručnom radu (na primer goblenu) ali su zadržane fotografije čime autorka insistira na finalizaciji rada, što je dosledno konceptu cele izložbe, upravo u tom stanju, a pri tome, one su još ukrašenei i starinskim čipkama čime je postignuta potpuna, artificijelna patina ovih prizora. Zatim, tu je i jedna beskonačna traka sa nizom fotografija koja se poput karusela neprekidno vrti u krug stvarajući kog gledaoca utisak neprestanog ponavljanja. Ovde se nalazi i jedno, posebno preparirano dvostrano ogledalo koje briše eventualne nedoumice šta je smisao onoga što zapravo vidimo – autoportret autorke i uvećanje (kako se rad i zove) jednog detalja njenog lica (oka) kada naizmenično gledamo obe njegove strane. Posebno je zanimljiva i jedna kompjuterski izvedena, višeslojna, crtana, snimana, igrana (pokretima) animacija sačinjena i od fotografija i od jednog kratkog filmskog inserta (takođe dela porodične dokumentacije). Najbliže je autorka ostala dosledna svojoj skulptorskoj vokaciji izradom jedne knjige-albuma takođe sa fotografijama povezanim u teške metalne korice građena na kontrastima materijala i njihovih fizičkih i značenjskih svojstava.

Deo tumačenja ovih radova mogao bi se kretati putem psihoanalitičkih interpretacija, deo, drugim psihološkim teorijama umetnosti (kognitivnoj, geštalt, motivacionoj, biheviorističkoj itd.) – sa ciljem da se ukaže na to šta je zapravo smisao ove vrste stvaralaštva. Zadovoljstvo, ili zavodljivost ponovnog vraćanja nekih oblasti ličnih memorija u aktuelno stanje intimnih, realnih doživljaja, najpre sačuvanih upravo u albumskim fotografijama, a potom (re)interpetiranih (tih fotografija) nežnim i čvrstim samorefleksijama, autointerpretacijama, introspekcijama, sećanjima koja su se dakako kroz vreme promenili, ali su očigledno ostali duboko ukorenjeni u svačijem iskustvu, posebno onih umetnika koji imaju potrebu da na te, autobiografske fenomene, ukažu jednom novom kreativnošću koja ima, kako vidimo u svakom od ovih raznorodnih radova, brojne mogućnosti izraza.

Po jednoj teoriji, umetnost je eksternalizovana akcija podstaknuta internim sadržajima u stvaraocima koji su, u najvećoj meri, kako tvrdi eksperimentalna psihologija, zadržani isključivo u njihovoj bližoj ili dubljoj memoriji. Umetnost je, u ovim tumačenjima, ali i u ovom ciklusu radova Gordane Kaljalović, memorija podignuta na jedan viši nivo, ona je zamena za sećanje koje se, pokatkad, iznenada vraća, usmerena prema umetniku, a potom, kroz načinjeno delo, i pred gledaoca, kao nekadašnja stvarnost iskazana specifičnim kreativnim, autorskim idiomima. Time memorija, unutrašnje stanje, postaje spoljašnja, stvarna realnost. Umetnost je, kazuje nam umetnica svojom izložbom, saglasije između ta dva, vremenski i fizički, potpuno odvojena fenomena.

Ono što je svako od nas zaboravio ili potisnuo u vlastitom iskustvu, samo po sebi je potencijalno jedan umetnički iskaz, ali on je moguć jedino u umetničkoj realizaciji, i to one vrste umetnosti koja se dokazuje a potom i tumači u svojim brojnim poljima kretanja. Ovde prisustvujemo upravo nekima od njih.

 

Jovan Despotović

Galerija Zvono, Beograd, 4.  2008.