Fotografije i fotogrami Mirka Lovrića

SVETLOSNI OTISCI 

Pronalaskom fotografije slikarska umetnost izgubila je ulogu realističkog prikazivanja vidljivog sveta. S druge strane, promenom slikarstva koje se odreklo primarnih funkcija, napokon i materijalnog statusa, fotografska umetnost postala je oblast neprekidnog istraživanja radnih postupaka i estetičkih ciljeva.

Objašnjenje smisla i estetike fotografskog dela Mirka Lovrića moglo bi ići nekolikim pravcima. Jedan, najbitniji, tiče se upotrebe svetla u fotografskoj umetnosti što je svakako stari fenomen, no, upravo on vodi Lovrićeve radove ka vlastitim medijskim izvorima, ali i eksperimentalnim putevima. Autor se zapravo interesuje za oblikovanje formi u dvofaznom postupku a zajedničko im je polazište u artificijelnim i prirodnim fenomenima. Svetlom koje izbija iz površine fotografskog papira a koje svojim valerskim intenzitetom – od zaslepljujuće belog do zatamnjenosti crnog, Lovrić stvara likovne prizore u vidu svetlosnih otisaka predmeta prethodno pažljivo poređanih po njihovoj površini.

Tako dobijen, dramatični sudar svetlo-tamnog, posledica je i specifične tehnike kojom on u radu pribegava. Lovrić, naime, iz različitih uglova direktno osvetljava fotoosetljiv papir na koji je prethodno sa izrazitom vizuelno-likovnom kulturom postavio određene veštačke predmete (drvo, metal, novinsku hartiju) ili prirodne elemente (lišće, grane, latice) čime je otkrivene površine izložio svetlu (crno), a druge je tim objektima zaštitio od fotoreakcije (belo). Na taj način je sačinio dela koja imaju karateristike intenzivnog sudara svetlosnih krajnosti, a odatle je moguće nadalje izvlačiti zaključke o njihovoj crno-beloj estetici – geometrijskoj i lirskoj, istorijskom i savremenom, skrivenom i istaknutom, stvarnom i nestvarnom, vidljivom i nevidljivom svetu predmeta…

Od ovde izloženih radova najbliži fotografiji u klasičnom smislu je ciklus sfera koje je Lovrić stvarao sedamdesetih i osamdesetih godina od perforiranih traka, traka sa numeričkim nizovima, kolažnih i drugih predložaka, vlastitih fotomontaža. Ove predmetne motive posmatrao je kao odraz na uglačanoj kugli čime je dobijao sferične prizore enimagmatičnog sadržaja, uz to, izuzetno vizuelno atraktivne. Po njihovoj poetici, oni su najbliži op-artu, jer istražuju unutar oblasti percepcje optičkih fenomena, odn. predmetnog sveta kroz jednu izrazito individualnu prizmu. Tako dobijena slika ima sve karakteristike fotografske umetnosti, ali i autorski pečat umetnika koji je već potpuno svestan promene mesta i uloge fotografskog medija.

Ako za trenutak zanemarimo smisao i način nastanka ovih fotografija i fotograma koji su proistekli iz neorganskih i organskih formi, lako uviđamo da je ovde u pitanju zapravo jedinstveni jezik likovne ekspresije koji se kreće istraživanjem graničnih područja predmetnog. Tako uočavamo da poetika geometrijske apstrakcije u radovima Mirka Lovrića otkriva njegovu potrebu, ovog puta više kao istoričara umetnosti nego kao fotografa, da istraži mogućnosti plastičkih idioma u vremenu opšte estetičke nepreglednosti na početku ovog veka. I uvek kada se mislilo, i kada je kritika insistirala da je neka poetika iscrpljena, pokazalo se da neki umetnici ta prividno zatvorena vrata još jednom otvaraju, da u okviru upravo takvih, okamenjenih sistema ugrađuju još jedan sloj značenja, različit od prethodnih.

Naziv prethodne izložbe Mirka Lovrića – ’Na izvorima fotografija’, nedvosmisleno je usmeravao gledaoca da pomisli da posle godina menjanja smisla ovog medija procesima koji su ovu umetnost dovodili do samih granica (kojima je upravo Lovrić davao jedan od najvećih doprinosa u novijoj fotografskoj umetnosti), ovaj autor se u nekom smislu vratio (vlastitim) pionirskim korenima, onim postupcima dobijanja svetlosnih zapisa, gotovo zaboravljeljenih iskustava nastalih u predfotograskom periodu. Njegovi radovi iz floralnog ciklusa, vrednosno govoreći, bliski su poetici lirske apstrakcije nastali u istom postupku kao i oni sa elementima geometrizma. Ovaj nepredmetni narativ, izražen delikatnim formama cvetnih latica, takođe je jasno prisutan i u ovom poglavlju rada Mirka Lovrića. Njegov doprinos proširivanju granica koje su okovale apstraktnu umetnost, veoma dobro se vidi na ovoj izložbi.

Mirko Lovrić je (i) istoričar umetnosti, dakle potpuno je svestan onih procesa i događaja koji su karakteristični za ovu disciplinu a koja ima sopstvena saznajna pravila, metode prepoznavanja i ocenjivanja, definisanje estetičkih i drugih sadržaja svog razvoja. Poređenja su moguća sa jednom drugom – Gutembergovom civilizacijom kojoj jednim posebnim ciklusom odaje svojevrsni omaž. Današnje novine su, poput većine umetničkih medija, u svojevrsnoj krizi. Ova serija radova nastala je na isti način kao i prethodne dve, s tim što u njima Lovrić na površinu foto-papira slaže fragmentirane, kolažirane, izgužvane stranice dnevnih novina i časopisa, poput neke vrste informativnog otpada. Novinska informacija traje samo jedan dan, i to se u ovim Lovrićevim radovima ističe, ali u njima se pokazuje da je iza nje ipak ostao jedan zanimljivi vizuelni fenomen sačinjen od tipografskih i ilustrativnih elementa koje on preoblikuje u novu crno-belu estetiku.

Ovom izložbom fotografija i fotograma Mirko Lovrić je pokazao da je umetničko stvaralaštvo, ma kojim medijem da se izražava, danas izuzetno složeno po svojim značenjima, intencijama i ciljevima. A šta će u određenom trenutku biti prepoznato, to je prepušteno spremnosti gledaoca da prođe istim putem smisla od izvora do ishodišta onako kako je to sam autor već učinio. 

Jovan Despotović

Moderna galerija, Lazarevac, 10. 2007.