Rajko Popivoda, zidne i prostorne kompozicije

U vremenu opštih, brzih, čestih promena u jeziku plastičkih umetnosti, koje su katkada čak potpuni zaokreti, formirajući predstavu o recentnom stvaralaštvu kao o ’nepreglednoj’ oblasti nepodložnoj sistematizaciji kritičkog ili teorijskog diskursa, i to ne samo na globalnoj sceni već i u slučajevima pojedinih autorskih primera, potrebno je ipak razumeti razloge takvih zbivanja, te naći one unutrašnje razloge koji nečiji stvaralački opus ’održavaju’ u povezanom stanju, makar on izgledao diskontinuiran, skokovit, nasilno aktuelizovan prema trenutnim, uglavnom neumetnčkim ciljevima… Posmatrano u ovoj svetlosti, koja se ne može izbeći bilo koji umetničkih rad da se sagledava, najnoviji ciklus skulptura-predmeta Rajka Popivode pokazuje upravo jedno neobično, dvostruko svojstvo koje mu, pored nekih drugih, obezbeđuje i posebno mesto u najnovijoj likovnoj umetnosti, ono po kome je taj rad lako prepoznatljiv i uočljiv u mnoštvu izuzeto prisutnih fenomena na aktuelnoj sceni.

Nakratko se prisećajući ranijih Popivodinih radova, od vremena sredine sedamdesetih godina kada se pojavio na umetničkoj sceni sa karakterističnim ’segmentiranjem’ prirodnih sadržaja i njihovim prekomponovanjem do novih vizuelnih konfiguracija, potom, onih koje su išle prema uprošćavanju oblika, izbacivanju literarnih i opisnih narativa svodeći delo na minimalne, granične datosti – dakle, idući ka onim svojstvima koje ipak zadržavajući materijalnu formu osiguravaju radu makar i poslednje materijalne ostatke. Već na samom početku izlagačke delatnosti Popivoda je pokazao interesovanje za mogućnost izraza istovremeno u dva materijala koje je paraleno koristio u radu: kombinujući drvo i metal, zapravo one razlike u njihovim svojstvima koje ih dopunjuju i omogućavaju da istovremeno postoje u jedinstvenom radu, ovaj umetnik je definitivno oblikovao prepoznatljiv sistem koji se spiralno razvijao u nekoliko tematskih ciklusa, a koji su se pojavljivali na njegovim narednim izložbama. Tako su se, potom, najčešće formirale dve prepoznatljive celine – ’lavirinti’ i ’kavezi’, nešto kasnije i karakteristični parovi ’pozitiva’ i negativa’. Ove suprotnosti date su na sledećim ekspozicijama i u znatnijim kolorističkim tumačenjima. Iako je i ranije bojom, doduše svedenom na odnose crnog, belog i zlatnog, podizao opštu vizuelnu atraktivnost dela, sada je ovu redukovanu paletu dopunio novim kolorizmom, ne prenaglašenim ali dovoljno primetnim. Dominantna kobaltna i purpurna u mnogim valerskim vrednostima, sa drugima, bile su dopune vizuelnom statusu najnovijih radova.

Na ovoj izložbi postavljene zidne i prostorne kompozicije Rajka Popivode pokazale su još jednom kako se u našem vajarstvu aktuelnog trenutka odvija zanimljiva diskusija, ne toliko bučna ali značajna, oko pitanja sadržaja likovne umetnosti, a među njima skulptura je dobila posebno mesto. S jedne strane ovde je sve novo: način upotrebe materijala (najrazličitijih – klirita, metala, hartije, uglja, soli, cvetnih latica, tkanine, hleba…), ulivanje u polister različitih sadržaja i njihovo hermetičko zatvaranje, jedva transparentan prizor, tek proziran u slikarskom ’sfumato’ maniru. Ali, s druge, Popivodin već izgrađen vajarski rukopis izrazito je prepoznatljiv: punjenje nekog artificijelnog prostora, probijanje, mogućnost prolaza pogleda ’kroz’ rad, istovremena upotreba različitih materijala koji su katkada potpuno nesaglasni po fizičkim, bojenim i drugim (recimo simboličkim) svojstvima… A zapravo, ovde lebdi pitanje: da li su umetnici sposobni da snagom vlastite imaginacije istovremeno i prevaziđu etstetičke zahteve vremena u kome stvaraju, i da pronađu i ostanu dosledni vlastitoj jezičkoj koncepciji godinama izgrađivanoj.

Zakratko retrospektivno posmatrano, delo Rajka Popivode potvrđuje da je to moguće, šta više, da je opravdano, a u ovakvim slučajevima i neophodno da bi se ono kritički sagledalo unutar jedinstvenog autorskog rukopisa. Popivoda je bio svestan promena koja su se odigravale od njegove pojave na likovnoj sceni, a posebno tokom poslednje dve decenije prošlog veka, ali budući da je on očigledno snažna kreativna ličnost, tim transformacijama je odolevao na taj način da je pronalazio vlastite puteve koji pokazuju odjek tekuće epohe, ali ostaju i dosledni sopstvenom jeziku. Ciklus radova koji je pred nama tek je još jedna faza na kreativnoj spirali individualnog kretanja kroz plastičku formu nastalu u imaginaciji Rajka Popivode.

 

Jovan Despotović

Galerija Centra za savremenu umetnost Strategie Art, 5-6.  2006.