Radomir Knežević, instalacija

Odavno nas je umetnost naučila, posebno ona koja se izuzetno brzo menjala i razvijala tokom prošlog veka, da o njoj ne moramo misliti kako je, čak i ona akademska, obavezno seriozna, proračunata, postavljena na krutim pravilima – poetskim, stilskim, formalnim, medijskim i drugim kanonima. Ohrabrila nas je, takođe, da o njoj ne moramo uvek osećati strahopoštovanje, da joj se neprestano divimo kao nedostižnoj i ne uvek razumljivoj delatnosti ekstra obdarenih pojedinaca koji nas kroz svoj rad uzdižu i prosvetljavaju do neke vrste božanskog nadahnića otelotvorenog ’kroz ruku umetnika’ (kako je zapisao srednjovekovni slikar), koji nam prenose tu svoju sposobnost posredstvom artefakata i uvode u svetove za koje nismo svesni i koje nikada sami ne bismo primetili, otkrili, niti im pripadali. 

Posle jednog takvog, relaksirajućeg odnosa prema umetničkom radu, prema onima kojima je umetnost pre svega upućena – prema publici, bilo je potrebno, ostajući dakako u oblasti serioznog stvaralaštva, pronaći one formalne i sadržinske postavke u delu koje će zadržati oba svojstva: i dela podložnog estetičkom prosuđivanju te kritičkom ocenjivanju, ali i sa novim karakteristikama koje su proistekle iz navedenih tekovina modernističkog perioda a udaljene su od tradicionalnih shvatanja. 

Istovremeno sa stalnim, brzim promenama plastičke forme u tom periodu, tekla je isto toliko intezivna promena i sadržaja, odnosno narativnog sloja likovnih umetničkih dela. Od polazne pretpostavke da se glavni cilj kreće prema stvaranju umetničkog predmeta sa svim estetičkim osobinama koje su često bile zasnovane na tradicionalnim kanonima, zatim preko perioda kada je umetnost postala i ideološko oružje te je trpela posledice političkog arbitriranja – od glorifikovanja do negiranja, najzad, umetničko delo je postalo sam rad, dakle predmet koji je nastao isključivo individualnim rukopisom autora koji ne mora obavezno da odgovara školama, pravcima, sporednim ili glavnim tokovima u svojoj epohi. Od tog trenutka, kada je umetničko delo postalo ’rad’, ono se oslobodilo i poslednjih predrasuda koje su u dugoj istoriji umetnosti gomilane kao neophodni uslovi da bi se umetničko delo uopšte razumelo ili prihvatilo kao istinsko, odn. da bi to ono zaista i bilo. 

Poslednje tri decenije prošlog veka pokazale su koliko su ti putevi otvoreni. Od vremena dematerijalizacije umetničkog predmeta kada je on odbacio i poslednje fizičke ostatke bilo je izuzetno izazovno. i hrabro, da se sa tom svešću i sa takvom iskustvenom radnom praksom započne jedna nova avantura stvaranja umetničkih dela u njegovim novim materijalnim i medijskim okvirima. Tog problema bio je, početkom osamdestih godina, svestan i Radomir Knežević učestvujući u velikoj obnovi umetnosti na novim, promenjenim osnovama. Od tada je ovaj umetnik prošao kroz različita iskustva rada u mnogim materijalima i medijima: ctrežu, slici, skulpturi, muralu… No, ako se traže neke zajedničke plastičke osobine u tim radovima, onda ih ponajbolje možemo videti i razumeti na ovoj postavci nastaloj kao jedinstvena instalacija koja je jednim oprostorenim radom povezala sve prostore ove galerije namenjene izlaganju, a urađenoj samo jednim materijalom – vrbovim granama. Ovi spletovi, kovitlaci, spirale, čvorovi, ukrštanja, uvezivanja …, dopunjeni su i svetlosnim ’zapisima’ koji se prate na zidovima galerije kada odjednom isti rad sa fizičkim svojstvima postaje fluidan, nedodirljiv, nematerijalan, kada postaje indikator kretanja vazdušnih struja, energije, sila onih nevidljivih stvari koje postoje ali ih naša čula ne opažaju. 

Odatle se može, shodno nameri svakog gledaoca, poći u pravcu najrazličitijih razumevanja i tumačenja današnjeg umetničkog dela: od njegovih formalnih osobina koje su, kako vidimo, i nadalje ostale u domenu ’estetskog’, ’umetničkog’, ’grafičkog’, ’ambijentalnog crtanja’ do sadržinskog koje se kreće u širokom rasponu doživljaja prirode i ekologije ali i krajnje oslobođene, nenarativne predstvave koja, najjednostavnije rečeno, govori sama o sebi. 

Dakle, nije više na umetniku da tumači nešto izvan samog rada koji je izveo, već je na gledaocu da u njega ’učita’ sopstvena zapažanja, doživljaje, osećanja dok se kreće oko i kroz ovakvu totalnu prostornu postavku. I to je onaj krajnji cilj koji je današnje umetnike, nakon svih iskustava kroz koje su i oni individualno prošli, ali i sa saznanjima šta je umetnost bila i značila do njih, odredio da upravo ovako rade. Radomir Knežević je pripadnik one generacije umetnika koja već dve i po decenije uporno i beskopromisno svojim radovima na to ukazuju ohrabrujući posetioce ovakvih izložbi da bez ikakvih predrasuda, i unapred ukorenjenih predstava o umetnosti, tumače dela savremenog stvaralaštva ne samo u onim značenjima koje su im autori nužno sugerisali, već i u onim koje sami pronalaze i razumeju.

 

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 19. 5. 2006, Umetnička galerija ’Nadežda Petrović’, Čačak, 5-6.  2006