Periferija u centru

U ovom trenutku, ne bez razloga, podsećam se na predavanje berlinskog teoretičara umetnosti i galeriste Rene Bloka održanog u Beogradu još 1996. godine (povodom njegovih autorskih prezentacija savremene umetnosti na bijenalima u Sidneju i Istanbulu), jer će mi za ovu priliku pomoći da se što je više moguće približim regionalnom vizuelnom stvaralašvu Leskovca predstavljenom na ‘Artsalonu 2007.’ – iz perspektive trojice beogradskih aktera (umetnika i kritičara) sa iste scene koji su činili njegov selekcioni i nagradni žiri. Naime, Blok je svoj nastup (na predavanju, ali i kao zajednički označitelj pomenutih bijenala) nazvao u centru periferije ukazujući na taj način na jedan od evidentnih problema recepcije recentne umetnosti koji se odnosi na relacije umetničkog stvaralaštva između vodećih kulturnih centara (i na globalnom ali i na internom planu) i perifernih, regionalnih ili lokalnih umetničkih zajednica koje samostalno grade vlastitu kulturnu, a unutar nje, i umetničku scenu.

U današnjoj opštoj nepreglednosti jezika, poetika i koncepcija umetničkog stvaralaštva nameće se ozbiljan problem prepoznavanja i razumevanja onoga što je, u estetičkom smislu, relevantno, vredno i trajno, što će, znači, obeležiti (umetničko) vreme i ostati u kritičarskim hronikama zabeleženo kao pečat trenutka i mesta (regiona) nastajanja. I u tom naporu od male pomoći je eventualno umetničko ili kritičarsko iskustvo onih koji takvu valorizaciju čine. U opštoj hiperindividualizaciji stvaralačkih ostvarenja od izuzetne važnosti je, u trenutku, pomiriti nekoliko kriterijuma koji istovremeno deluju, a koji se nekima mogu učiniti čak i kontradiktornim. Navešćemo tri primera.

          Onima, privrženijim čistoj estetici zasigurno neće promaći izraziti likovni kvaliteta određenih radova. No, takvih je na izložbama ove vrste ponajviše. Drugi će znatno više pažnje obratiti na inovacije u oblikovnom jeziku nekog dela. Ali takvih radova je redovno mnogo manje. Neki će, nasuprot pomenutima, tragati za medijskim inovacijama u prikazanim radovima. Ovakva dela su ipak najređa, ne samo na ovakvim izložbama, već ukupno gledajući savremenu umetničku scenu. Ukrštanjem ovih merila, možda spontano, ili možda ipak i ne tako slučajno, trojica najodgovornijih za ovakav izgled ‘Artsalona 2007.’ i ocenjivanje najuspešnijih radova, uz potpunu saglasnost su dostigli postavljeni cilj. Pitanje može biti – šta to zapravo znači?

Odgovor je dosta jednostavan i lapidarno je dat naslovom ovog uvoda. Kulturni identiteti stvaraju se upravo u ovakvim sredinama, a njihovi glavni akteri su sami umetnici. Oni svojim kreativnim voljama i mogućnostima oblikuju sliku neke sredine – veće ili manje, od margine prema centru (a ne obratno ako se traga za autentičnim primerima), od mikrosredine prema globalnom planu. To je zapravo i jedina odbrana od uniformnosti kojoj je podložan svet kulture i umetnosti – posebno danas kada se modernim tehnologijama ideje munjevito pronose u planetarnim razmerama. ‘Artsalon’ je jedno od tih mesta koje oslikava stvarnu umetničku situaciju i koji doprinosi boljem uvidu u stvarni kulturni sadržaj Leskovaca i njegovog neposrednog okruženja. Za vođenje organizovane državne kulturne politike postavljanje perifernih podrčja u centar kulturnih zbivanja je od prvostepene važnosti. Umetici su toga ponajviše svesni. Otuda nastaje njihova istrajnost, ubedljivost u radu i nepokolebljivost uprkos svim ometanjima koja su nam poznata i koje društvena zajednica mora neprekidno da otklanja u srameri  prema vlastitim potreba, mogućnostima i interesima. Vidljivo je da Leskovac ima tih stvaralačkih, institucionalnih i organizacionih potencijala i da je usmeren prema tom cilju.

 

Jovan Despotović

Kulturni centar, Leskovac, 10. 2007