Kultura politike

Po analogiji sa onom – ’ko čuva čuvare?’, može se postaviti i pitanje: ko kultiviše kulturne, i dalje, kako se dostiže kultura politike? Kako se danas politički kultivišu (u najširem smislu) naši državnici i nacionalne vođe.

Mnoge zemlje su odavno uvidele kako im više, očigledno, nije dovoljno samo jedno Ministartsvo kulture, ono koje se kao deo vlasti tradicionalno bavi jedino kulturom/umetnošću u užem smislu: očuvanjem kulturne baštine, savremenim stvaralaštvom, kulturnim industrijama, institucijama kulture, statusom umetnika… Potrebno je bilo, iz brojnih razloga, ustanoviti još jedno, ili drugačije nadleštvo – Ministarstvo opšte kulture kao neku vrstu multiinstitucionalnog kulturnog inženjeringa koje bi delovalo na ukupnom društvenom polju: javnom, političkom, parlamentarnom, diplomatskom, religijskom, akademskom, žurnalističkom, jezičkom, čak medicinskom i sportskom… Dakako i kulturnom.

Ovde, iako je stanje urgentno, zašta nije potrebno posebno navoditi razloge i ilustracije jer su oni toliko očigledni i svakodnevni (skupštinske sednice, polemike koje se vode u javnosti, novinski komentari, sukobi među političkim strankama, fenomeni svakodnevnog života, sprećavanje otvaranja izložbi i promocija knjiga itd.), tek nekoliko nevladinih organizacija nastoji da otkloni ovaj nedostatak. No, njihov uticaj je veoma skučen, pristup ovom problemu parcijalan i selektivan, a time su i rezultati nedovoljni. A povoda i razloga za osnivanje jednog ovakvog novog – vladinog nadleštva ima bezbroj.

Recimo, pre nekog vremena je ponovo u prvi plan dnevne politike iskrslo i pitanje jezičke kulture. Još jednom se nametnuo problem zvanične i javne upotrebe u Srbiji (dva) pisma, mada je ta oblast regulisana zakonom po kome je u zvaničnoj upotrebi samo jedno pismo (ćirilica), ali nije uspeo snažan pokušaj da se ta norma primeni i u javnoj oblasti. Brojni razlozi su iznošeni u korist jedne i druge intencije. Ali javnost (ni) tada nije upoznata sa nekim bitnim činjenicama. Naime, jedan američki univerzitet je praktično formirao, opremio najsavremenijom tehnikom za to vreme i sa našim stručnjacima krenuo u istraživanje fenomena, za koji je ustrvdio da se upravo u Srbiji najjasnije ispoljava: istovremena upotreba oba pisma – i ćirilice i latinice, bez ikakve kognitivne smetnje ili perceptivne otežanosti ni pri čitanju niti pri pisanju. Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je osnovan ovaj istraživački centar, godinama je istraživala tu pojavu i egzaktnim psihološkim metodama omogućila toj nauci da dođe do potrebnih saznanja. I sada, umesto da država Srbija tu komparativnu prednost jednog izrazitog kulturološkog i edukativnog fenomena maksimalno iskoristi, ovo pitanje je politizovano, dakako u odsustvu kulture politike, na naopak način i sa tvrdnjom da je ćirilica tobože ugroženo pismo. A da ne pominjemo sličnosti hrvatskog i srpsko jezika koje se namerno previđaju. U Hrvatskoj se, smatraju neki lingvisti, govori bolji srpsko-hrvatski nego u Srbiji (na primer nazivi meseca koji su zadržali svoje slovensko poreklo ili čitav niz nama ’mrskih’ reči poput: kruh, kat, žlica i vilica… koje su, sve od reda, jedino u Hrvatskoj ’preživele’ Vukovu jezičku reformu i tako ostale sačuvane kao izvorna jezička baština.).

Ili, pogledajmo kako izgleda polaganje venaca povodom državnih praznika i u nekim drugim prilikama kada se ono za naše političare i zvaničnike izvrglo u besmisleno nameštanje traka na već postavljene vence. Nedavno, na Dan mira povodom godišnjice završetka I svetskog rata britanska kraljica je sama do spomenika donela venac i svojeručno ga položila dok je srpski mininistar, i to baš kulture, uobičajeno popravljao trake na vencu koji su ordonansi položili. A, makar u ovom slučaju se možda i ne treba čuditi, jer je on bar bio iskren u prvoj izjavi kada je došao na taj položaj rekavši: ja neću da budem glumac koji će biti ministar, već ću biti ministar koji će ostati glumac (ili tako nekako). I zaista, kada drži političke govore, on stvarno ostavlja utisak glumca koji govori (čita) tuđe tekstove – sa manje-više razumevanja. I na ovom mestu pitanje: ko kultiviše kulturne dobija puni smisao.

U najdelikatnijoj oblasti – kulturi politike državnog vrha, stanje je najzapuštenije. Tako vidimo da je država Srbija svojim liderima dopala kao ’neželjeno dete’ (posle osamostaljivanja Crne Gore) koje je dočekano sa opštim mukom, gotovo žalošću, a tako se oni danas i ponašaju prema njoj. Da li oni uopšte razumeju smisao svojih pozicija s obzirom na takav neprimeren, dosad nezabeležen državnički stav. Pomislite samo, biti među liderima države koju nikako nisu želeli, a dabogme, po svemu sudeći, ni zaslužili! Pri tome, ta država – Srbija, nastala je već treći put, nakon što su prvu stvorili Nemanjići, drugu Karađorđe i Miloš. Otuda nije čudno što je takva državnička posada (sa Kormilarom) sprovodila onakvu politiku prema Crnoj Gori, koja sada u istom sastavu i na isti način, uz pomoć svojih kulturnopolitički nepismenim savetnika, vodi politiku prema Kosovu, a, to je najnovije, započinje da primenjuje isti model nemogućeg ponašanja prema evropskim standardima i prema Republici Srpskoj, tj. prema Bosni i Hercegovini. Ostaje zastrašujuće pitanje: šta je sledeće što oni na tragičan način neće razumeti u međunarodnim odnosima i iz razloga fatalnog nedostatka kulture politke?

Usled nedostatka (i) kulture politike mnogo toga nam se vraća kao bumerang. Recimo, nekadašnje srpsko rukovodstvo nije htelo ni da čuje za asimetričnu federaciju, a sadašnje će, uz mnogo sreće (zbog ozbiljnog deficita političke i diplomatske umešnosti) vremenom, posle odvajanja Kosova, dobiti asimetričnu republiku. Nju će, najverovatnije, činiti različit ustavni položaji jedne autonomne pokrajine – Vojvodina, dve posebne oblasti: Južna Srbija (Preševska dolina) i Raška (Sandžak), zatim Beograd kao posebna teritorijalna jedinica i sve ostalo kada se ovo izuzme. (Neke aktuelne inicijative ukazuju da je moguće i dalje oblasno cepanje nekih delova Srbije, poput pokrajine Vojvodine na Srem, Banat i Bačku.)

Ovo novo Ministartsvo opšte kulture (ili više njih) moglo bi da ima i ulogu edukovanja tj. savetovanja onih ličnosti koje donose ključne odluke u svim oblastima – od politike i diplomatije do ekonomije i pravnog uređenja, one odluke od kojih zavisi egzistencija stanovništva, tj, njihovih birača. Ono bi moralo da predvidi i odgovori na najrazličitije izazove koji će se naći pred celim društvom. Na primer, ti novi politički savetnici, recimo, kosovskih Albanaca trebali bi da daju u novi smisao poslovice ’bolje vrabac u ruci nego golub na grani’. Jer, za 15, možda 10 godina, a možda ćak i ranije, sa promenjenom politikom i uz činjenicu da je polovina njihove populacija mlađa od 25 godina, bez nepotrebnih tenzija, sukoba, rizičnih oružanih konflikata, terorizma, kosovski Albanaci praktično će zavladati Srbijom, a to znači svim njenim političkim institucijama – od predsednika Republike, sa parlamentarnom većinom i vladom, sve do najvažnijih ministarstava, javnih i državnih preduzeća. Za to vreme, oni će se upravo stečenom kulturom politike postupno raseliti po celoj teritoriji Srbije – od ove južne pokrajine do Subotice, Loznice i Negotina i time na najprirodniji način zauzeti ogroman teritorijalni deo, posebno u sada nenaseljinim ili malo naseljenim oblastima (poput severnog Banata ili istočne Srbije), a time i promeniti biračko telo nad kojim će postepeno, mirnim, za Evropu prihvatljivim putem, ostvariti potpunu dominaciju – bez i jednog nepotrebnog nasilnog akta. Te umesto da iznude, uz igromne napore i rizičnu politiku koju će dobar deo sveta osuđivati, verovatno i sankcionisati, malu nezavisnu teritoriju za kojom sada žude sa ogromnim brojem stanovnika koje treba zaposliti i prehraniti, dobili bi bez napora i bez ikakvog protivljenja sveta Republiku Srbiju u svojim sadašnjim granicama. Dakle, osnovano je ubeđenje da će shvatiti, primenom upravo kulture politike, kako je za njih, u ovom slučaju, ipak ’bolji golub na grani nego vrabac u ruci’. Vredelo bi makar da razmisle, a bogme i da spreme, za desetak godina, objašnjenje koje će dati današnjoj mladoj albanskoj populaciji na Kosovu, ukoliko se sadašnji ciljevi tamošnjih aktuelnih političkih lidera iz bilo kog razloga ne ostvare.

S druge strane, iz istog razloga, Srbija bi trebala, veštinom i razumevanjem jedne nove kulture politike, diplomatije i državotvornosti iz petnih žila da se upregne da se što pre oslobodi Kosova, odn. gore opisane istinske opasnosti za njeno postojanje. Jer u suprotnom, lako se može zamisliti ishod ’izlaženja na crtu’, sa većinom u ukupnoj populaciji i sa strateškim raseljavanjem po celoj teritoriji, za nekih desetak godina, srpskih političara u predsedničkoj borbi sa nekim kandidatom albanske nacionalnosti, svesnih novih pravila kulture politike. Ili, kako će izgledati izglasavanje zakona u Skupštini Srbije, ili kako će se donositi odluke na vladi kojom precedava Albanac a većinu ministara, uključujući i one za spoljne poslove, vojsku, policiju i pravosuđe, čine Albanci, srpski državljani, jer, dabome, na Kosovu ne žive vanzemaljci koji će negde da odlete, nego skoro 1,8 miliona stanovnika koje srpski političari ne uzimaju u obzir kada insistiraju na 15% teritorije?

Dakle, smisao nekog novog Ministarstva opšte kulture bio bi da uredi ukupni državni i društveni sistem u samo jednom cilju – pripremi protagonista na svim poljima i domenima realne, a to znači kulture politike, one koja je moguća i koja je saglasna sa shvatanjima globalne civilizacije. Ona koja je razumljiva, prepoznatljiva i ostvariva za onaj deo današnjeg sveta – od istoka do zapada – koji donosi ključne odluke o njegovoj budućoj, bližoj i daljnjoj, geo-političkoj i svakoj drugoj konfiguraciji. Participacija u tim procesima nije moguća bez pune primene jedne nove i efikasne kulture politike.

Jovan Despotović

Evropa, 12. 2007.

(tekst nije objavljen zbog iznenadnog gašenja lista koji je već bio prelomljen i pušten u štampu)