Problemi obnove i zaštite Manastira Hilandara

Od kada se Stefan Simeon Nemanja, posle odricanja od prestola 1196. godine u korist sina Stefana Prvovenčanog, tada se već zamonašen najpre povukao u svoju zadužbinu Studenicu, a potom se pridružio najmlađem sinu Rastku, tada već monahu Savi na Svetoj Gori u grčkom manastiru Vatodepu 1191. godine, započela je teška borba da se od vizantijskog cara izdejstvuje najpre siginija (zemljišni dokument) za korišćenje napuštenog grčkog manastira Hilandara za potrebe srpskog monaštva koje su otac i sin imali nameru da upravo tu naročito ojačaju. Posle niza pokušaja, a pre svega Savinom spretnošću, potom je 1198. godine od istog cara Aleksija III Komnena dobijena i hrisovulja koja im je garantovala samoupravno korišćenje ovog manastira koji su ubrzano obnavljali i naseljavali kaluđerima. Dakle, od te poslednje decenije XII veka Hilandar sa sabornom crkvom, posvećenom Vavedenju Bogorodice, postao je centralno mesto duhovne, umetničke, ali i kulturno-političke povesti Srba koja traje već osam stoleća prerastajući u tom velikom vremenskom rasponu i u naš najveći spomenik kulture. Za to vreme Manastir je postao i najveći čuvar tradicije, sakupljač i rizničar pokretnih kulturnih dobara: rukopisnih i štampanih knjiga, povelja, hrisovulja, ikona, ali i mesto velike graditeljske aktivnosti i fresko-slikarstva brojnih ktitora gotovo svih srpskih dinastija.

Iako je Manastir samo jednom, u vreme vladavine Stefana Dušana Silnog (1331-1355.) bio i formalno na teritoriji srpske carevine (od 1345.), sve ovo vreme, od početka njegove obnove, oko njega su se preklapale otvorene aspiracije Vizantije, Srbije, Bugarske, Otomaske imperije, Grčke države uprkos proklamovanoj i garantovanoj teritorijalnoj i monaškoj samoupravi što se odrazilo, i dandanas se održava, na njegov izgled i put razvoja. Ovo se naročito pojavilo i kao  pravno-administrativni problem i u najnovije vreme, posle drugog katastrofalnog požara (prvi je izbio 1722. godine) koji je u noći između 3. i 4. marta 2004. pogodio Hilandar uništavajući 55% njegovih zdanja izgrađenih između XIV i XIX veka. Da bismo tačnije razumeli razmere ovog problema koji se odražava i na njegovu aktuelnu građevinsku obnovu i konzervatorsko-restauratorsku zaštitu, načinićemo jednu malu hronologiju sa najkarakterističnijim datumima i događajima koji su obeležili burnu povest ovog Manastira.

Srpski župan Stefan Nemanja, kao monah Simeon i njegov sin Rastko, kao monah Sava, posle dobijanja odgovarajućih dozvola od vizantijskog cara, na ostacima napuštenog starog grčkog manastira 1198-1199. godine podigli su novi sa namerom da on postane stecište srpskih kaluđera na Svetoj Gori Atonskoj. Kroz vekove, Hilandar je postao od izuzetnog značaja za istoriju srpske crkve, razvoj književnosti, likovne umetnosti, građevinarstva, kao i arhiva za istoriju Srba i Srbije, te riznica njenih kulturnih spomenika.

Od vremena Simeona i Save ostali su samo fragmenti zidova-utvrđenja, jer Hilandar predstavlja tip utvrđenog manastira obuhvaćenog obimnim odbrambenim zidovima i kulama – pirgovima: sv. Save, sv. Đorđa i Milutinov pirg. Sadašnji manastirski kompleks datira većinom od vremena kralja Milutina (kraj XIII i početak XIV veka): glavna manastirska crkva podignuta je 1303. godine kada je i živopisana, a njena spoljnja priprata dozidana na u vremen kneza Lazara. Sabornu crkvu koju su Simeon i Sava podigli po dolasku, kralj Milutin je srušio jer je bila tesna za naraslo monaštvo, te je 1303. godine sazidao veći hram koji i danas tu stoji. Pored ove velike, u Hilandaru je podignuto još 11 malih crkvica – paraklisa.

Od monumentalnog slikarstva u Manastiru je malo očuvano, posebno iz njegovog ranog perioda. U sabornoj crkvi očuvani su tek fragmenti živopisa jer je većina preslikana početkom XIX veka. Mestimično ima očuvanih delova iz XIV veka u nekoliko paraklisa, tremu i na spoljnjem zidu pirga sv. Đorđa. Nešto je više sačuvano slikartsvo prve polivine XVII veka u manastirskoj trpezariji, rad Đorđa Mitrofanovića, a iz druge polovine istog veka i u nekoliko paraklisa. Freske datirane u XVIII vek već pokazuju uticaje srednjoevropskog baroka, ali su neznatne umetničke vrednosti.

Sasvim druga stvar je sa sačuvanim ikonama – one predstavljaju najdragoceniju zaostavštinu srpskog ikonopisa srednjeg veka. Hilandar ima zbirku koja daje jasnu istoriju našeg ikonopisa od XII do XVIII veka. Najstarija je mozaička ikona Bogorodice Odigitrije, a prvobitnoj Simeonovoj crkvi, na samom ikonostasu, pripadale su četiri prestone ikone. Mnogo bogatija je zbirka iz XIV veka, kao i iz turskog perioda od XVI do XVIII veka. Hilandarska biblioteka čuva oko 700 rukopisa, od kojih su 400 iluminirani minijaturama, neki od njih vredni koliko i Miroslavljevo jevanđelje.

            Program kulturne saradnje koji je potpisan između Grčke i Jugoslavije 2003. godine prvi put je uvrstio i rad na obnovi i restauraciji u Hilandaru. Taj program je otvorio mogućnost da se u manstiru kontinuirano izvode svi potrebni građevinski i konzervatorsko-restauratorski radovi na pokretnim i nepokretnim kulturnim dobrima, kao i da se obavljaju neophodne rekonstrukcije prema potrebama monaškog bratstva. I ta mogućnost odmah je iskorišćena formiranjem Odbora za Hilandar pri Ministartsvu kulture koji je bio isključivo sastavljen od stručnjaka koji se dugi niz godina bave zaštitom umetničkih i arhivskih predmeta u Hinadarskoj riznici. No, ovaj značaja podsticaj na radu u Hilanadru, svakako najveći i najorganizovaniji od vremena obeležavanje njegove osamstogodišnjice nastao je i kao izraz upotpunjavanja pauze tokom nekoliko godina kada je gotovo obustavljena organizovana briga za kulturnu baštinu koju Manastir predstavlja i čuva.

Posle održavanja prve sednice 15. januara 2002., tek osnovane Komisije za Hilandar koju je formirala Vlada SRJ krajem 2001. godine a koja je među 35 članova okupila predsednika SRJ Vojislava Koštunicu, poćasni član je bio Njegova svetost Patrijarh Pavle, a Matija Bećković, predsednik Komisije, još i Mlađan Dinkić, giverner Narodne Banke SRJ, Vojislav Milovanović, ministar vera i dr. Predsednik podkomisije za obezbeđivanje finansijskih sredstava bio je Dinkić. Komisija i pod komisijije imale su  nekoliko sastanaka, posebno one za stručna pitanja oko zaštite pokretnih i nepokretnih spomenika kulture. Ali sem što su urađeni planovi za ove hitne i neophodne poslove, usled toga što predsednik podkomisije za finansije Dinkić uopšte nije hteo da se prihvati članstva u ovoj Komisiji, ništa nije urađeno u samom Manastiru. Dinkić je na više insistiranja iz Ministarstva kulture uporno odbijao da sazove podkomisiju za finansije izgovarajući se da prethodno nije konsultovan da bude njen član.

Odmah potom je, usled takvog stava članova Hilandarske Komisije, formiran Odbor za Hilandar juna 2003. pri Ministarstvu kulture u koji su ušli iskljušivo stručnjaci za određene oblasti (neki su bili članovi nekadašnje Komisije savezne Vlade) – ikone, freske, dokumenta, arhivske fondove, rukopisnu i štampanu knjigu, bogoslužbene predmete itd. i pošto su obezbeđena početna sredstva za 2003. godinu, počela je realizacija planova celokupne zaštite Manastira Hilandara. Tada su kao prioritet određeni najurgentniji radovi na dovršavanju nove riznice, preseljenju predmeta u nju i rad na novoj stalnoj postavci. Ovaj posao je oročen za Uskrs 2004. godine.

Istovremeno se radilo i na prepokrivanju krova starog konaka. Uz pomoć grčke službe zaštite (KEDOK-a i Desete eforije, koja je pandan našim regionalnim zavodima za zaštitu spomenika kulture i Centra za vizantijske i postvizantijske studije), a pod nadzorom naših strušnjaka i sa našim građevinskim izvođačima radi se potpuna rekonstrukcija i obnova Novog konaka. U samom Manastiru radilo je nekoliko naših ekipa stručnjaka na konzervaciji ikona, zatim fresaka, posebno u ulaznom delu Manastira, i sređivanju i restauraciji rukopisnih i štampanih knjiga i povelja. Preduzeta je i preventivna zaštita fresko-živopisa zbog arhitektonskih radova na krovu i zidovima trema u Manastiru. Itd.

Posle požara 2004. godine iz nepoznatih razloga ovaj Odbor je prestao da radi. A stanje je bilo, u najkraćem govoreći, sledeće: katastrofalni požar u Manastiru, kakav nije zabeležen u njegovih osam vekova dugoj istoriji, uništio je severnu polovinu manastirskog kompleksa, od trpezarije do nove riznice. Vatra je u potpunosti uništila krovne i međuspratne konstrukcije od drveta i izazvala urušavanje najvećeg broja pregradnih zidova. Najteže je stradao tzv. Beli konak koji se upravo rekonstruisao. Iako oštećeni, spoljni zidovi igumenarije, dohije i konaka iz XIX stoleća sačuvani su gotovo u punoj visini. U delu manastirskog kompleksa zahvaćenog vatrom, pored igumanove i jednog dela monaških kelija, manastirske uprave i gostoprimnice, knjižare sa magacinom nove štampane knjige, gostinskih soba, nalaze se i četiri paraklisa u kojima su iništene gotovo sve ikone. Živopis XVII i XVIII stoleća u ovim paraklisima je na najvećem delu površina ostao. Satistički govoreći izgorelo je: 1968,5 m2 ili 42.78%, odn. ukupno korisne površine 5761 m2 ili 54.87%.

Predstavnici Desete Eforije i KEDAK-a, na čelu sa svojim direktorima, već su prvi dan posetili manastir i izvestili o karakteru nesreće.

Stoga je bilo neophodno odmah načiniti dogovor sa ovim predstavnicima grčke službe zaštite koji će odmah i zajednički načiniti program urgentnih radova s obzirom da su to stručnjaci koji rukovode zaštitom spomenika kulture: Desete eforije (zavoda) za zaštitu vizantijskih starina u čijoj je nadležnosti Sveta Gora kao i paralelne ustanove (neposredno podređene Vladi, sa značajnom finansijskom podrškom iz evropskih fondova, pre svega Saveta Evrope) čiji je skraćeni naziv KEDAK (Centar za očuvanje svetogorskog nasleđa). Problem je nastao usled toga što tek promenjena Vlada Republike Srbije, posebno novo rukovodstvo Ministarstva kulture, nije znalo uobičaje procedure i propisane nadležnosti, te je načinjena greška prouzrokovala ozbiljnu štetu zbog pokušaja zaobilazenja nadležnih institucija zaštite u Grčkoj.

A kako stoji stvar sa pravnim položajem Manastira Hilandara i realnih mogućnosti našeg učestvovanja u njegovoj obnovi u novonastaloj situaciji?

Najpre treba istaći da se moralo ići na usaglašavanje mišljenja i postizanje dogovora na međudržavnom i međuekspertskom nivou, shodno Programu o kulturnoj saradnji dve države, što nažalost nije učinjeno čime su izgubljene praktično dve godine, i pri tome one ključne i najdelikatnije u poslu obnove Manastira. U takvoj situacija grčki zaštitari maksimalno su odugovlačili, onemogućavali i sabotirali naše napore da se što pre počne sa obnovom Hilandara tražeći ono što smo morali da im odmah predočimo – planove obnove koje su oni, prema zakonu, dužni da razmotre i, ako nemaju primedbe, odobre za realizaciju. Dok smo mi te planove nespretno pripremali, Grci su sami započeli, na ogromno nezadovoljstvo hilandarskog bratstva, uklanjanje ruševina na pipav način pravdajući to strahom da se nešto vredno ne uništi prilikom raščišćavanja šuta. Da stvar bude još gora, oni su za te fizičke poslove angažovali najjeftiniju radnu snagu, a to su albanski emigranti koje su naše vlasti u prvom trenutku opšte panike, još pre zvanične istrage, proglasili podmetačima požara. Time je saradnja sa grčkim službama zaštite odložena do trenutka dok se oni neodobrovolje. I to se tek nakon dve godine dogodilo. Bitno je razumeti da je Sveta Gora, a time i Manastir Hilandar, u potpunosti pod suverenitetom Republike Grčke kao ’samoupravni deo grčke države čija vlast nad njim ostaje netaknuta’. Takvih manastira na svetogorskoj peninsuli je dvadeset. Za njih važe dva opšta akta: Ustav Republike Grčke iz 1975. godine i Satut Svete Gore Atonske usvojen 1924. a ratifikovan 1926. godine od Vaseljenske Patrijaršije i Grčkog Parlamenta. A što se tiče zakona o zaštiti spomenika i kulturnog nasleđa uopšte, briga o njima je regulisana grčkim propisima (koji su, uzgred rečeno, među najrigoroznijima u Evropi).

Za razumevanje problema koji realno stoje pred obnovom i zaštitom Manastira Hilandara pomoći će nam kratki uvid u pomenute pravne norme. Po njima, na Svetog gori nema ni imovine u zemljištu ni nepokretnosti koje su vlasništvo bilo koje državne. Monaško bratstvo upravlja svom pokretnom i nepokretnom imovinom. Prodaja manastirskih imanja nije dozvoljena nego ju je moguće samo međusobno razmenjivati. Kada je u pitanju obnova ili izgradnja objekata, ona je dozvoljena samo uz dozvolu manastirskih vlasti, tačnije: ’nikakve opravke i renoviranja u Svetoj Gori nisu dozvoljeni ukoliko se njima nište ili menjaju starodrevni živopisi na zidovima’. Radi ispunjavanja tih zahteva, 1981. godine osnovan je Centar za zaštitu svetogorskog nasleđa u Solunu (skraćeno KEDAK) koji se poglavito bavi zaštitom arhitektonskog nasleđa i u najvećoj meri je finansiran iz budžeta Saveta Evrope. Druga institucija zaštite, takođe sa sedištem u Solunu – Deseta Eforija, kao područni zavod za zaštitu spomenika kulture bavi se zaštitom svih vrsta kulturnih dobara – poglavito pokretnih. Ove dve institucije imaju eksluzivna ovlašćenja, zasnovana na pozitivnom zakonu, da se bave zaštitom spomeničkog nasleđa svih vrsta – pokretnih i nepokretnih, i zbog tog razloga naša zaštitarska služba, iako je potpuno razumljivo njihovo naglašeno interesovanje da se znatno unapredi i pospeši zaštita srpske kulturne baštine u Manastiru Hilandari, ipak moraju veoma jasno da imaju u vidu prednost i primarni status pomenutih grčkih ustanova. Zbog tog nerazumevanja, a katkada i svesnog prenebregavanja te činjenice, do sada su često izbijali nesporazumi u njihovim odnosima, posebno posle prošlogodišnjeg požara. Ta činjenica je registrovana i u pomenutom sporazumu o kulturnoj saradnji između Grčke i Jugoslavije. Rečju, i pored naših prekih potreba da se što pre i što efikasnije zaštite kulturna dobra u Manastiru Hilandaru, naročito u novim okolnostima, nikako se ne može prenebregnuti, recimo, KEDAK-ova obaveza ’da planira, koordinira, nadgleda, finansira i izvršava sve potrebne radove unutar Svete Gore’. Dakle, ono što je propušteno da bude učinjeno tokom 2004. i 2005. zasigurno će naredne godine biti obezbeđeno – a to je puna ekspertska saradnja sa grčkom službom zaštite upravo radi ubrzavanja poslova na saniranju posledica požara. I ta svest je ključno mesto za obnovu i restauraciju Manastira Hilandara u narednom periodu koji se meri gotovo celom decenijom.

Što brže naše nadležne institucije – od Ministarstva kulture do nadležnog zavoda za zaštitu spomenka kulture spoznaju ovu normativnu realnost, tim pre će Manastir Hilandar ponovo zasijati starim sjajem i opet postati ne samo stalnim mestom boravka bogoprivrženih monaha i iskušenika, već i mnogih hodočasnika, naučnika i putopisaca kojima je upravo ovaj manastir već vekovima ukazivao gostoprimstvo zadovoljavajući njihovu znatiželju ma kakva i kolika ona bila.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, 21. 10. 2005.