Baština tone

Sam naslov tribine „Tragovi u nestajanju“ direktno govori o čemu je reč. Za utehu, kulturna baština svuda u svetu nestaje, na ovaj ili na onaj način, i to ne od sada , ne ovih godine, nego u poslednjih dvesta godina vrlo intenzivno, posebno tokvom velikih svetskih ratova. Ranije se ovaj problem nije ni evidentirao kao kulturološki problem jer nisu postojale organizovane službe zaštite kulturne baštine. U naše specifičnosti spadaju i dramatični događaji tokom poslednjih petnaest godina, ali i neki raniji, doduše pojedinačni primeri. A zapravo postoje četiri nivoa ili četiri oblasti koje direktno određuju okvire i načine zaštite kulturne baštine. Ni jedna od njih nije zaokružena, zasada, kao poseban sistem i nisu potpuno definisani instrumenti kojima se oni mogu sprovoditi.

Tu spada, najpre, normativna oblast, a zakon koji je u upotrebi još od 1994. godine davno je prevaziđen, i mi ga moramo uskladiti sa savremenom legislativom – propisima, preporukama, standardima evropske zaštite u ovoj oblasti. Prethodna administacija pokušala je 2001. godine upravo ti da uradi, ali to je ostao nedovršen posao. Nedostajala je još ta četvrta godina mandata da bi se i to završilo. On postoji kao radni materijal i ako bude trebalo, i ovom sadašnjem skupštinskom sazivu, on će biti prezentiran javnosti. U  slučaju da sadašnja aktuelna administracija ponudi svoj predlog zakona o zaštiti kulturnih dobara, onaj koji je nešto malo izmenjen u odnosu na  zakon iz 1994. godine, a daleko je od onih propisa i standarda koje mi moramo da unesemo u  zakonsku regulativu biće neophodno u javnoj ili skupštinskoj raspravi da se dođe do neophodnih rešenja. I ostali domaći zakoni su potpuno neprimenljivi u ovoj situraciji, a dobra ilustracija o tome su dva primera. Jedan je nemogućnost da pomoću naših zakona štitimo kulturna dobra na Kosovu i Metohiji, i, posebno na teritorijama drugih država, da pomenem samo problem obnove manastira Hilandara gde grčka služba zaštite primenjujući najstrožije evropske propise onemogućava našu stručnu službu da se tamo efikasnije angažuje.

Drugi nivo, ili instrument vođenja državne politike u ovoj oblasti je finansijski. To se odnosi na opšti tretman kulture u ovom društvu, a ne samo na zaštitu kulturne baštine. Kao vrlo značajan segmet u oblasti kulture, zaštita kulturne baštine zahvata veliki deo javnih finansija. Poreski obveznici, oni koji pune budžet odakle se dalje finansira zaštita kulturne baštine, nisu dovoljno svesni toga, a zaštitari nisu uradili dovoljno, uz pomoć medija, na  osveščivanju onih koji treba da kroz poreze ili donacije ili na druge načine pomognu obnovu ugrožene  kultrune baštine koja tone kao brod u nevremenu. I ne samo kada je u pitanju ugrožena kulturna baština, praktično, na crkvama i manastirima koji nisu ni na koji način ugroženi mora se stalno nešto raditi, to je u stalnom procesu konzervacije, restauracije, obnove kao sanciji dejstva ‘zuba vremena’.

Treći nivo je organizacioni. Mi imamo veliku mrežu institucija koje se bave zaštitom kulturne baštine. O nepokretnim kultrurnim dobrima (arheološki lokaliteti, arhitektura) brinu se zavodi za zaštitu kulturnih dobara. Republički je odgovoran za tzv. prvu kategoriju, za najznačajnije spomenike. (Postoje i drugi veliki sistemi – muzejski, arhivski i bibliotečki koji čuvaju pokretna i nematerijalna kulturna dobra o kojima ćemo govoroti nekom drugom prilikom.) Takođe postoje, gradski, opštinski međopštinski, regionalni, pokrajinski zavodi koji se, u užem teritorijalnom smislu, bave onim objektima iz druge i treće kategorije značaja koji se nalaze na njihovoj teritoriji. Mreža je vrlo velika i ima preko 30 zavoda, muzeja i drugih institucija koje brinu o nepokretnim kuluturnim dobrima. Prethodna administracija je pokušala da tu uvede red što je naišlo na ogroman otpor pre svega stručne javnosti, konzervatora i samih zavoda za zaštitu usled početnog nerazumevanja namera državne uprave u ovoj oblasti, ali i opšte tranzicione politike koja se odnosila i na oblast kulture. I dan danas se čuje prigovor da je ondašnja administracija ‘uništila’ tu mrežu zaštite i to je, u sada promenjenim uslovima od 2004. godine, dovelo do  nesagledivih posledica. Mi mislimo da to nije  tako, da je to bila evidentna nespremnost da se na novi način efikasniji, moderniji ovi zavodi organizuju i da počnu da rade bolje, efikasnije i ekonomičnije, te da dobiju druge izvore fininsiranje, a ne samo da budu na budžetu Republike Srbije.

Četvrti nivo je naravno kadrovski. Poslednjih petnaest  godina  stručnjaci u ovoj oblasti retko su  mogli da idu u inostranstvo i da svoja znanja dopunjavaju modernim, savremenijim načinima zaštite od novih načina prezentacije do digitalizacije dokumentacije i registara. Danas radi jedna grupa istraživača na matematičkom fakultetu koja formira poseban program digitalizacije zaštite u  kulturi koji je javno promovisna i koji izgleda fenomenalno mereno svnim parametrima ali koji je skup za današnje prilike. Država je pokušala pri resornom ministarstvu kulture da isfinansira ovaj program, ali nije uspela jer je od tolikog značaja da se moraju uključiti i druga ministartsva – poput obrazovanja i nauke, ali se sada opet radi na tome i možda će ovaj koncept jednog dana uspeti da bude ostvaren.

Postoji mogućnost da i muzeji rade na zaštiti nepokretnih kulturnih dobara. Izvanredni su primeri šta muzeji u Prepolju i Priboju rade na manastirima srednjeg polimlja u Mileševskoj eparhiji. Moguće je tu rigidnu podelu: zavodi usmereni isključivo ka zaštiti nepokretnih kulturnih dobara a muzeji pokretnim, ublažti i zakonskom regulativom time omogućiti intenzivniju saradnju. A to praktično znači da omogućimo da i muzeji koji su kadrovski osposobljeni, a pod nadzorom zavoda, vrše obnovu i restauraciju ove vrste kulturnih dobara.

Imamo i  duhovnu baštinu koju naš postojeći zakon, ali ni predlog novog, nije uopšte prepoznavao, Mi smo sada uneli u novi zakon i taj problem, kako štititi nematerijalnu kulturnu baštinu. Šta će biti sa tim Nacrtom zakona, to ćemo videti. 

Primer Kosova je katastrofalan. I u okviru crkve ne zna se šta, ko, kako, kojim novcem, preko kojih računa, treba da radi, kako da izvede obnovu porušenih manastira i crkava na Kosovu i Metohiji. Dakle, čak i crkva nije jedinstvena, možete misliti kako je onda među strankama, odnosno onima koji u okviru stranaka misle na te probleme, odnosno na one koji su dobili mandat da rešavaju te probleme u ovom trenutku. Dakle mi imamo u političkom smislu vrlo velike nesporazume, mi se kao nacija nismo dogovorili kakav nam je koncept zaštite, ko to treba da radi, kakvi su prioriteti… Crkva je sada ponovo pokrenula ideju  da  osnuje svoj zavod za zaštitu spomenika kulture, koji ako ispuni sve zakonske uslove naravno da će biti registrovan i naravno da će moći da vrši zaštitu i obnovu crkava i manastira, mada je veliko pitanje da li mi tako ostajemo u okviru onih principa koji govore da se zaštita kulturnih dobara mora vršiti na teritorijalnom, a ne na etničkom principu. Ne verujem da bi zavod za zaštitu spomenika koji Srpska pravoslavna crkva eventualno osnuje, radio na džamijama ili sinagogama, već samo na spomenicima srpskog porekla. To je već jedan, da se grubo izrazim, uz svo uvažavanje, anticivilizacijski korak u potpuno pogrešnom pravcu, koji će naravno dovesti do nekih dobrih rezultata, neke crkve će malo više biti zaštićene, ali kao koncept to će biti jasan neprihvatljiv  znak onih međunarodnih krugova i institucija koji treba da doniraju obnovu kuturne baštine u Srbiji. Tamo gde se ova država bude obraćala za sredstva svi će reći: vi selektivno pristupate, što do sada, do ovog slučaja nije bio primer. Republički zavod i teritorijalni zavodi nisu bili orjentisani etnički nego su bili teritorijalno nadležni, dakle mi smo taj civilizacijski pristup obnovi kulturne baštine imali i u dosadašnjem radu. Naravno uslov svih uslova je politički koncenzus, odnosno efikasna diplomatska aktivnost na tome i to ne samo za kulturna dobra koja su van teritorija Srbije i Crne Gore, mislim na Hrvatsku naravno, od ranije Mađarska, Rumunija i Grčka, nego i na one koje se nalaze i na teritoriji Srbije., Diplomatija koja je usmerena na UNESCO i ka drugim međunarodnim organizacijama u pitanjima donacije mora biti vrlo spretna, vrlo aktivna u pribavljanju nedostajućih sredstava, jer zaštita kulturne baštine je skup posao koji bez pomoći sveta mi ne možemo raditi ni u onom osnovnom, primarnom, ili kako bi rekli zaštitari – preventivnom nivou zaštite.

Jovan Despotović

Tribina i publikacija, s.  671-674, Demokratska stranka, Centar Resornih odbora,  Beograd, 1. 2006